Zeljko Veljkovic WebLog

Užas!

Željko Veljković — Tue, 08 May 2007 16:57:08 +0000

Znao sam da će zasedanje skupštine kojom predsedava onaj matori zlotvor biti užasno, pa zato nisam ni pratio. Ali rezultati su zaista poražavajući. Umesto da grobari sahranjuju babe u ovoj zemlji babe i grobari vladaju. Tomislav Nikolić predsednik skupštine! Pa to se nije događalo ni u mojim najgorim košmarima. Prvo onaj smrdljivi alkos Rankić u Boru, a sad još i Toma u skupštini. Gde je kraj? Ili je ovo možda kraj?

Crvi

Željko Veljković — Sun, 29 Apr 2007 17:23:53 +0000

Bez namere da ulazim u priče čiji je kum/tast/zet nekad napravio gresku u planiranju razvoja rudarstva/metalurgije u Boru, moram da iznesem svoj stav o (ne)uspeloj privatizaciji RTB Bor. Znam da se većina vas neće složiti sa mnom, a moj stav je ovog puta najbliži stavu Demokratske stranke.
Odustajanje Cupruma bilo je očekivano za svakog ko je bar malo analizirao pozicije sa kojih je ta firma nastupala u kupovini RTB Bor. Ne, ne nameravm da se pravim pametan posle bitke, posebno ne zato što bitka ni izbliza nije na kraju. Dopada mi se ono što je Božidar Đelić rekao u Poligrafu B92, jer je i njemu u ovoj situaciji Cuprum ličio na žabu koja hoće da pojede vola.
Od početka ove priče krajnje je sumnjivo što su od učešća u postupku privatizacije odustali svi veliki svetski proizvođači bakra. Teško je verovati da su se oni uplašili sindikalnih vođa ili gneva radikalskih glasača. U svetu biznisa, važan je profit. A taj profit ugrožavaju razni rizici. Kada je rizik poslovanja prevelik, ozbiljni igrači odustaju. I nadam se da to svi shvataju. Ni jedna velika kompanija nije htela da uđe u privatizaciju za koju je urađena krajnje sumnjiva procena kapitala, pa još u zemlji u kojoj privatizaciju pokreće nelegitimna vlada, u trenutku kada se sa svih strana proglašavaju novi nacionalni interesi za čije se očuvanje koristi reč „borba“.
U takvu igru ušli su samo oni koji se bave mešetarenjem i koji su svoj profit spremni da ostvare u igri van svih pravila međunarodnog poslovanja.
Još uvek je nejasno ko stoji iza Cupruma, i potpuno je svejedno jesu li to srpski ili rumunski mešetari. Još uvek nije sasvim jasno i odustajanje i uloga drugoplasiranog ponuđača na tenderu u tom odustajanju, ali scenariji raspleta mogu biti jako zanimljivi.
Idealni scenario bilo bi ponavljanje postupka procene kapitala, odnosno celog procesa privatizacije, nakon izbora nove vlade u kojoj bi većinu činila Demokratska stranka. To bi, verujem, omogućilo da privatizacija bude izvršena tako da se kompaniji zaista obezbedi budućnost, a pomahnitali sindikalci tako bi bili pravedno marginalizovani.
Najgori scenario jeste da kompaniju kupi Zoran Drakulić i njegovi saučesnici u pljačkanju zemlje tokom devedesetih. Podsećam da se ime Zorana Drakulića pominje u gotovo svim kombinacijama iznošenja novca na Kipar, ali i trgovine proizvodima RTB Bor tokom sankcija. Postoje ozbiljne indicije da je taj čovek svoj novac stekao na prljav način, a poreklo njegovog bogatstva nikada nije ispitano. On već ima iskustvo u poslovanju sa RTB Bor, kroz nabavku koncentrata za TIR, sumnjivog porekla i kvaliteta. Nejasna je i uloga Zorana Drakulića u odustajanju Cupruma, jer se neki od njegovih prijatelja pominju upravo kao ljudi koji stoje iza „rumunske“ kompanije. A smešno zvuči obrazloženje Cupruma, jer nema ozbiljne kompanije koja će od velikog posla i profita odustati zbog sindikata, posebno ne zbog ovakvog sindikata koji su svakako mogli da kupe, da su hteli.
Nadam se da će nova Vlada biti formirana dovoljno brzo i da potkupljeni klerofašista Vojislav Koštunica i njegova mračna stranka, neće imati dovoljno uticaja da ovaj posao završe kako su započeli.
Užasavam se onoga što se u poslednjih nekoliko meseci događalo u Boru i to me brine mnogo više od odustajanja Cupruma.
Stidim se pristrasnosti i neprofesionalizma mojih kolega na Televiziji Bor. Uloga tog medija je bila toliko sramna da me navodi da se apsolutno stavim na stranu onih koji smatraju da je vreme da se ŠRIF ugasi. Medij koji će za novac građana biti servis svake vlasti, pa i radikalske, ne zaslužuje da postoji.
Užasava me i ono o čemu Zoran govori, a to je procvat nacionalizma. Ima onih koji nacionaliozam smatraju pozitivnim, ali on to zapravo nigde nije. Sasvim je druga stvar nacionalni ponos koji bismo morali da imamo, ili povratimo, kako ko. Nacionalizam je nezdrav, može da razori dosta toga van zemlje u kojoj dominira, ali na kraju uvek uništi one od kojih je potekao. U priči oko Cupruma užasavam se diskreditacije te kompanije na osnovu njenog porekla. Strašno je svo ono širenje mržnje prema Rumunima i glasine kako će oni rumunski jezik proglasiti zvaničnim, proterati Srbe, šta god. Fascinantno je da je sav nacionalistički i genocidni naboj devedesetih kulminaciju doživeo u Boru, gradu čiji su se stanovnici ponosili multietničkim društvom u kojem žive.
Verujem da bi samo primenom onog idealnog scenarija i brzim rešenjem budućnosti RTB Bor, a zatim i poboljšanjem materijalnog položaja zaposlenih, moglo da se spreči dalje propadanje svih segmenata društva.
A to propadanje će, u suprotnom, biti sve brže, jer vladajuća politička elita crveno-crnog mraka svoju političku snagu upravo i dobija propadanjem. Radikali i socijalisti će, kao i svi crvi, nastaviti da izjedaju društvo dok god ono truli. A svakim danom truljenja, zdravog tkiva je sve manje, kao i šansi za ozdravljenje.

P.S. Ovo je moj poslednji tekst sa bloga www.opstinabor.com/blog. Ubuduće će svi moji tekstovi biti objavljivani isključivo na ovom blogu i baviće se pre svega sociološkom i kulturološkom fenomenologijom Bora.

Disco cow

Željko Veljković — Fri, 23 Feb 2007 21:46:33 +0000

Sećate se onog mog teksta u kojem se pominje čovek krava?
Ako ga se ne sećate, potražite, ima ga tu negde na blogu, pa se vratite na ovaj tekst.
U komentarisanju tog teksta na raznim mestima, neki su uzeli u zaštitu one koje sam ja, eto, nepravedno napao. Kao i svaki strani plaćenik/peder/vegetarijanac/budista/izdajnik nastaviću da ih napadam. Eto, ovde se nesvečano obavezujem da ću dok god budem mogao napadati sve one koje sam napao sa dobrim razlozima. Nikada neću dozvoliti da me neko ubedi da TV Bor treba da postoji. Nikada neću podržati Centar za kulturu. Nikada neću kriminalce/graditelje diskoteka prihvatiti kao lokal pariote.

Šta me je isprovociralo da pisem ovako gnevno!?

Pročitao sam negde kako jedan uspesni biznismen iz Beograda, rodom iz Bora, gradi diskoteku na Borskom jezeru. To je sada kao super stvar za borski turizam, noćni zivot, a biće tu i novih radnih mesta.
Neverovatno mi je da neko može o svemu što se tamo dešava da piše bilo šta pozitivno. Oko tog objekta je sve sporno.
Pitanje je na čijem je zemljištu izgradjen? Ako je kupljeno, kako je kupljeno, od koga i za koliko? Kako je čovek mogao da dobije gradjevinsku dozvolu za onakvu arhitektonsku nakazu?
Ma sve mi je sporno oko toga. Kakva nova radna mesta, kao da ce on nekog od zaposlenih prijaviti. Slažem se da su potrebna nova mesta za izlaske, ali ne i nova divlja gradnja, kupleraji i specijalizovane prodavnice narkotika.
Naravno da ja ovde samo ređam moje umišljaje. Možda je sve to OK, možda su ljudi krave svoj novac pošteno stekli. Možda oni ne žele da ulažu po tamo raznim beogradima, nego hoće nešto dobro da naprave za ovu našu/njihovu omladinu. Možda sam ja samo lud i zavidan.
Ali meni tu ipak nešto smrdi…

Napadaću tek.

Željko Veljković, novinar TV B92

Borski elitizam: Od Petka Dulkana do Čoveka-krave.

Željko Veljković — Fri, 19 Jan 2007 14:23:21 +0000

Jednom nedeljno u nekoj maloj radijskoj emisiji bavio sam se raznim sociološkim fenomenima. I o čemu god da su moji gosti pričali, nekako bismo na kraju uvek došli do toga da svu društvenu klimu zapravo kreiraju neke elite, koje su kod nas takve kakve jesu. E kad dođeš do te sociologije elita onda se pitanja samo nižu. Nije da sam baš neki sociolog, ali se često zapitam ko su borske elite i elitisti, jer se možda u tome kriju odgovori na neka pitanja. Možda su tu odgovor(n)i za sve ono što danas ne umemmo da objasnimo.
Ako je Bor osnovao tamo neki Petko Dulkan, kao što kaže ona legenda, lokalni pravedni budža iz sela Osanice u srezu Homoljskom, onda mora da je oko njega bila okupljena prva borska elita. Onda premotamo neko vreme kroz istoriju, pa dođemo do Francuskog društva borskih rudnika. Tad je naš pravedni kralj lepo uzeo sebi dobru kintu, sklopio dil sa Francuzima i eto početka savremenog rudarstva. Inženjer Šistek i pošteni pivar Đorđe Vajfert, uz ponekog Francuza i kraljevog namesnika mora da su tada bili borska elita. I oni su počeli da stvaraju grad. Kažu da su Francuzi želeli da Bor liči na Pariz. Nije da baš verujem da je neki tamo Žilijen hteo da u balkanskoj vukojebini napravi trijumfalnu kapiju, ali zvuči lepo, a iz tog perioda ostala su nam neka vredna zdanja. Jeste to bio treći povratak neoklasicizmu, ali okolne turske kasabe po Srbiji tada svakako nisu imale zgrade poput naše Generalne direkcije (stare), današnje zgrade Tehničkog fakulteta, nisu imale trg, pa još sa ulicama koje se zvezdasto ulivaju na isti, ma nisu imali ništa od onoga što je tada dobijao Bor. Tada su elite ipak bar nešto radile za svoj grad.
Onda je došao rat, i Nemci koji su u Boru zapravo bili starosedeoci ( rudari Sasi). Bilo je po okolini četnika, nije da nije. I nije da nisu klali, mada su žrtve najčešće bili jaganjci…prasetina se nije tada tako cenila. O elitama u ratno vreme nećemo, jer su oni koji su ih činili odavno proterani ili streljani.
Došli su onda drugovi partizani. Neosporno oslobodioci i pobednici nad lokalnim i stranim okupatorom. Tada počinje zanimljivo vreme. Onog Petka Dulkana svi su naravno već zaboravili, čak je i Čoka Dulkan postao samo naziv za rudno telo koje je postalo najveći površinski kop u Evropi. Šisteka i povremeno Vajferta partizani su poštovali, kao i Francuze. Moglo im se da ih poštuju kad su i onako sve na vreme nacionalizovali.
Tada počinje stvaranje elita. Elita koje su se stvarale i stvaraju se eto, već nekih šezdesetak godina. Oni su ukinuli prošlost, trg, srušili dobar deo izgrađenog i gradili novo. Izgradili su grad po meri čoveka. Malo su doduše omašili lokaciju, što su shvatili prekasno da bilo šta promene, jer drug Tito je tražio što više i što boljeg bakra. Pa ko bi se onda bavio pravcem vetrova i tamo nekom ekologijom. Nije ta elita tada bila tako loša. Bili su oni OK, bar dok su živeli u Boru. Ali zna se da nisi uspeo u životu ako ne kupiš bar jedan stan u Beogradu. Tada je falilo radnika, pa su poslate delegacije u zabite krajeve Crne Gore i Makedonije da ubeđuju ili na silu dovode poludivlje lokalno stanovništvo. Morao je neko da radi u tom novom gradu bakra i sreće. Mnogi su došli dobrovoljno, ali mnoge su i bukvalno skidali sa planinčina u kojima su ostavljali svu svoju imovinu, načešće udžericu i dve koze. U Boru su takvi prvo dobili posao, pa stan, pa su tek onda naučili da govore, neki čak i da čitaju. U to vreme Bor je bio jedini grad u Evropi u kojem je važila prohibicija. Tadašnje elite su brinule za svoj projekat i nisu hteli da dozvole da rudari svoju platu potroše na brlju i kurve. Onda su elite odlučile da malo kultivišu i produhove svoje zamorce. Dobili smo tako mnogo bolji bioskop, letovališta na Jadranu, štedelo se za vikendicu na Borskom jezeru. Sve je počinjalo da liči na Švajcarsku.
A onda su oni sa planina zamenili dotadašnje elitiste. I svako je počeo da radi za sebe. Nije da imam vremena za ozbiljna istorijska istraživanja, ali recimo da se to dogodilo negde početkom osamdesetih. Počinju da rade makedonske, crnogorske, svrljiške, topličke, pirotske i ostale veze i klanovi. Niko se tu više nije smatrao Boraninom, u Boru su samo živeli. Tu i tamo pojavljivao se po neki Boranin u tim elitama, koji je naravno verovatno od onih Crnogoraca poprimio iskonski nagon da se mora preseliti u Beograd.
Onda su došle devedesete. Za njima peti oktobar. Posle svega toga, tu su neke njuške koje su eto elitisti, u njihov ugled kao ne sumnjamo, nećemo da pričamo o tome kako su došli do kinte. Ne diramo mi naše drage gospodare. Hajde da malo analiziramo po društvenim sferama, ko su danas borski elitisti.
1. Politika
-Stranka koja se zalaže za Veliku Srbiju u gradu u kojem Srbi nikad i nisu bili neka ubedljiva većina, danas surovo vlada onim što je nekad bio naš grad. Ma pogledajte te ljude koji raspolažu našim parama. Ne samo danas. Gde su oni iz devedesetih? Neki u Beogradu, neki malo dalje. Neki su bili dovoljno bezobrazni da tu ostanu, a mi dovoljno glupi da ih ne pitamo kako su stekli to što imaju. Bivši političari danas su uspešni privrednici. Današnji političari, potomci su onih što su ostavili kozu koja im je bila i hrana i ljubavnica. Da se razumemo, oni koji su vodili Bor u vreme komunista i bar su dostojanstveno završavali. Neki su čak na zalasku karijere stigli i do Haga, a neki postali npr. profesori. Gde će završiti ovi današnji? Ovi koji prave grandiozne skupove u sportskom centru dok im krov istog pada na glavu, i oni koji bliskost sa kapitalnim ministrom koriste za zidanje vikendica umesto za krpljenje puteva ili možda aerodroma koji smo zaboravili. Jadni su nam političari. Primitivne političke elite. Da bar ima novinara da ih kritikuju…
2. novinari
-„Pogledaj ga! I to ti je novinar…“. ruku na srce ovako sam opisao jednog od lokalnih kolega, najnezavisnijeg od svih nezavisnih. Tako nekako može početi opisivanje i (pre)ostalih miševa borskog novinarstva, jer mačke su odavno otišle. Lokalna televizija po mišljenje još uvek po starom, kroz park pa u opštinu. Neki dan su čak dobili i novu tehniku. Sad su voditelji malo svetliji, a znak televizije konačno liči na nešto. Ako ni na šta drugo, bar na znak Vodovoda. Nekada se u Beogradu o borskim novinarima govorilo sa velikim poštovanjem. Danas elitu novinarstva čine najobičnije budale i jedan alkoholičar kojem se ludosti valjda opraštaju. Ima vrednih ljudi tu, neću ih pominjati, kao ni one bezvredne. Saterani u ćošak pred moćnim, politici bliskim elitama, malobrojni pismeni i moralni sada izveštavaju o kulturi, sportu i naprave tu i tamo poneki izlet u pravo novinarstvo.
3. Kultura.
- Eto, u biblioteci je normalno da na književnim večerima sede oni koji nisu pročitali ni celog Toma Sojera. Dobili su malo kinte za ona odvratna vrata zbog kojih ulaz u biblioteku liči na ulaz u pekaru i ćute. Oni koji tamo vrede ćute, ili opsuju po nešto, ali se to ne čuje dalje od pulta za kojim sede. Centar za kulturu ima tu i tamo po neki prijekat, koji se kako god okreneš svede na dovođenje Đoše na scenu na kojoj su nekada igrali pravi glumci. I tu su se učutali oni koji vrede, a ima ih. I tu su odustali pred onima koje su dovele političke elite. Tako smo došli do toga da borskom kulturom vladaju elite nametnute od onih političkih. Tako nam je događaj sezone Đoša u nekoj od 742 iste uloge koje igra. Imamo i muzej koji ponekad napravi nešto vredno, što deluje kao fatamorgana u opštoj dekadenciji.
4. Business & lifestyle
- Sedim neko veče u lokalu lokalnog kafedžije po čijem nadimku neki još uvek zovu najpopularnije (i jedino) mesto za izlaske. Kafedžija je, kažu teške ruke, pa ne bih da se zameram. U kafić koji se proširio do kraja trotoara, pravo iz džipa, ulazi čovek-krava. Ne, nisam poludeo. Čovek je na sebi zaista imao komad garderobe koji mu stoji kao da je u njemu rođen. Komad je od kože koja neodoljivo podseća na one crno-bele krave. Odavno nisam video nešto tako odvratno. Odmah ustade par lokalnih biznismena i trendsetera i srdačno se pozdravi sa Mr. Kravom koji jeste postao nešto, ali nikad neće postati neko. Među mladim borskim biznismenima vladaju tako potomci onih koji su bogatstvo stekli u srećnim devesedetim, i po neko ko je novac pošteno zaradio u belom svetu ili Belom Gradu. E sad što Mr. Kravu znam kao člana jednog zanimljivog kriminalnog klana prestonice, to nema veze. On je čovek koji pošteno gradi stanove tamo negde i čak ih ustupa sirotim borskim studentima. Uz takve biznismene koji su elita u javnom životu, nije ni čudno što gradom šetaju drogirani klinci, a ribe se lože na one koji na svom drečavo obojenom autu imaju najviše nakaznih svetlosnih efekata.

Verovatno bih mogao još ovoliko reči da napišem i još mnogo elita da pomenem. Zaključak je isti. Ovim gradom vladaju polupismeni džiberi koji i ne misle da je ovo njihov grad, a pritom su još i nemoralni. Siguran sam da ima još uvek onih normalnih, pročitam ponekad nešto normalno na ovom sajtu. Sretnem nekad nekog od onih koji vrede i vole svoj grad. Sramota me je da ih pozdravim. Sramota me je jer smo se tako lako predali i pobegli.
Oprostite za faktografske greške, ako ih ima. Ako razumete šta sam hteo da kažem, imate li ideju kako da prestanemo da se oslobađamo posledica i počnemo da se bavimo uzrocima?