Zeljko Veljkovic WebLog

Jednom nedeljno u nekoj maloj radijskoj emisiji bavio sam se raznim sociološkim fenomenima. I o čemu god da su moji gosti pričali, nekako bismo na kraju uvek došli do toga da svu društvenu klimu zapravo kreiraju neke elite, koje su kod nas takve kakve jesu. E kad dođeš do te sociologije elita onda se pitanja samo nižu. Nije da sam baš neki sociolog, ali se često zapitam ko su borske elite i elitisti, jer se možda u tome kriju odgovori na neka pitanja. Možda su tu odgovor(n)i za sve ono što danas ne umemmo da objasnimo.
Ako je Bor osnovao tamo neki Petko Dulkan, kao što kaže ona legenda, lokalni pravedni budža iz sela Osanice u srezu Homoljskom, onda mora da je oko njega bila okupljena prva borska elita. Onda premotamo neko vreme kroz istoriju, pa dođemo do Francuskog društva borskih rudnika. Tad je naš pravedni kralj lepo uzeo sebi dobru kintu, sklopio dil sa Francuzima i eto početka savremenog rudarstva. Inženjer Šistek i pošteni pivar Đorđe Vajfert, uz ponekog Francuza i kraljevog namesnika mora da su tada bili borska elita. I oni su počeli da stvaraju grad. Kažu da su Francuzi želeli da Bor liči na Pariz. Nije da baš verujem da je neki tamo Žilijen hteo da u balkanskoj vukojebini napravi trijumfalnu kapiju, ali zvuči lepo, a iz tog perioda ostala su nam neka vredna zdanja. Jeste to bio treći povratak neoklasicizmu, ali okolne turske kasabe po Srbiji tada svakako nisu imale zgrade poput naše Generalne direkcije (stare), današnje zgrade Tehničkog fakulteta, nisu imale trg, pa još sa ulicama koje se zvezdasto ulivaju na isti, ma nisu imali ništa od onoga što je tada dobijao Bor. Tada su elite ipak bar nešto radile za svoj grad.
Onda je došao rat, i Nemci koji su u Boru zapravo bili starosedeoci ( rudari Sasi). Bilo je po okolini četnika, nije da nije. I nije da nisu klali, mada su žrtve najčešće bili jaganjci…prasetina se nije tada tako cenila. O elitama u ratno vreme nećemo, jer su oni koji su ih činili odavno proterani ili streljani.
Došli su onda drugovi partizani. Neosporno oslobodioci i pobednici nad lokalnim i stranim okupatorom. Tada počinje zanimljivo vreme. Onog Petka Dulkana svi su naravno već zaboravili, čak je i Čoka Dulkan postao samo naziv za rudno telo koje je postalo najveći površinski kop u Evropi. Šisteka i povremeno Vajferta partizani su poštovali, kao i Francuze. Moglo im se da ih poštuju kad su i onako sve na vreme nacionalizovali.
Tada počinje stvaranje elita. Elita koje su se stvarale i stvaraju se eto, već nekih šezdesetak godina. Oni su ukinuli prošlost, trg, srušili dobar deo izgrađenog i gradili novo. Izgradili su grad po meri čoveka. Malo su doduše omašili lokaciju, što su shvatili prekasno da bilo šta promene, jer drug Tito je tražio što više i što boljeg bakra. Pa ko bi se onda bavio pravcem vetrova i tamo nekom ekologijom. Nije ta elita tada bila tako loša. Bili su oni OK, bar dok su živeli u Boru. Ali zna se da nisi uspeo u životu ako ne kupiš bar jedan stan u Beogradu. Tada je falilo radnika, pa su poslate delegacije u zabite krajeve Crne Gore i Makedonije da ubeđuju ili na silu dovode poludivlje lokalno stanovništvo. Morao je neko da radi u tom novom gradu bakra i sreće. Mnogi su došli dobrovoljno, ali mnoge su i bukvalno skidali sa planinčina u kojima su ostavljali svu svoju imovinu, načešće udžericu i dve koze. U Boru su takvi prvo dobili posao, pa stan, pa su tek onda naučili da govore, neki čak i da čitaju. U to vreme Bor je bio jedini grad u Evropi u kojem je važila prohibicija. Tadašnje elite su brinule za svoj projekat i nisu hteli da dozvole da rudari svoju platu potroše na brlju i kurve. Onda su elite odlučile da malo kultivišu i produhove svoje zamorce. Dobili smo tako mnogo bolji bioskop, letovališta na Jadranu, štedelo se za vikendicu na Borskom jezeru. Sve je počinjalo da liči na Švajcarsku.
A onda su oni sa planina zamenili dotadašnje elitiste. I svako je počeo da radi za sebe. Nije da imam vremena za ozbiljna istorijska istraživanja, ali recimo da se to dogodilo negde početkom osamdesetih. Počinju da rade makedonske, crnogorske, svrljiške, topličke, pirotske i ostale veze i klanovi. Niko se tu više nije smatrao Boraninom, u Boru su samo živeli. Tu i tamo pojavljivao se po neki Boranin u tim elitama, koji je naravno verovatno od onih Crnogoraca poprimio iskonski nagon da se mora preseliti u Beograd.
Onda su došle devedesete. Za njima peti oktobar. Posle svega toga, tu su neke njuške koje su eto elitisti, u njihov ugled kao ne sumnjamo, nećemo da pričamo o tome kako su došli do kinte. Ne diramo mi naše drage gospodare. Hajde da malo analiziramo po društvenim sferama, ko su danas borski elitisti.
1. Politika
-Stranka koja se zalaže za Veliku Srbiju u gradu u kojem Srbi nikad i nisu bili neka ubedljiva većina, danas surovo vlada onim što je nekad bio naš grad. Ma pogledajte te ljude koji raspolažu našim parama. Ne samo danas. Gde su oni iz devedesetih? Neki u Beogradu, neki malo dalje. Neki su bili dovoljno bezobrazni da tu ostanu, a mi dovoljno glupi da ih ne pitamo kako su stekli to što imaju. Bivši političari danas su uspešni privrednici. Današnji političari, potomci su onih što su ostavili kozu koja im je bila i hrana i ljubavnica. Da se razumemo, oni koji su vodili Bor u vreme komunista i bar su dostojanstveno završavali. Neki su čak na zalasku karijere stigli i do Haga, a neki postali npr. profesori. Gde će završiti ovi današnji? Ovi koji prave grandiozne skupove u sportskom centru dok im krov istog pada na glavu, i oni koji bliskost sa kapitalnim ministrom koriste za zidanje vikendica umesto za krpljenje puteva ili možda aerodroma koji smo zaboravili. Jadni su nam političari. Primitivne političke elite. Da bar ima novinara da ih kritikuju…
2. novinari
-„Pogledaj ga! I to ti je novinar…“. ruku na srce ovako sam opisao jednog od lokalnih kolega, najnezavisnijeg od svih nezavisnih. Tako nekako može početi opisivanje i (pre)ostalih miševa borskog novinarstva, jer mačke su odavno otišle. Lokalna televizija po mišljenje još uvek po starom, kroz park pa u opštinu. Neki dan su čak dobili i novu tehniku. Sad su voditelji malo svetliji, a znak televizije konačno liči na nešto. Ako ni na šta drugo, bar na znak Vodovoda. Nekada se u Beogradu o borskim novinarima govorilo sa velikim poštovanjem. Danas elitu novinarstva čine najobičnije budale i jedan alkoholičar kojem se ludosti valjda opraštaju. Ima vrednih ljudi tu, neću ih pominjati, kao ni one bezvredne. Saterani u ćošak pred moćnim, politici bliskim elitama, malobrojni pismeni i moralni sada izveštavaju o kulturi, sportu i naprave tu i tamo poneki izlet u pravo novinarstvo.
3. Kultura.
- Eto, u biblioteci je normalno da na književnim večerima sede oni koji nisu pročitali ni celog Toma Sojera. Dobili su malo kinte za ona odvratna vrata zbog kojih ulaz u biblioteku liči na ulaz u pekaru i ćute. Oni koji tamo vrede ćute, ili opsuju po nešto, ali se to ne čuje dalje od pulta za kojim sede. Centar za kulturu ima tu i tamo po neki prijekat, koji se kako god okreneš svede na dovođenje Đoše na scenu na kojoj su nekada igrali pravi glumci. I tu su se učutali oni koji vrede, a ima ih. I tu su odustali pred onima koje su dovele političke elite. Tako smo došli do toga da borskom kulturom vladaju elite nametnute od onih političkih. Tako nam je događaj sezone Đoša u nekoj od 742 iste uloge koje igra. Imamo i muzej koji ponekad napravi nešto vredno, što deluje kao fatamorgana u opštoj dekadenciji.
4. Business & lifestyle
- Sedim neko veče u lokalu lokalnog kafedžije po čijem nadimku neki još uvek zovu najpopularnije (i jedino) mesto za izlaske. Kafedžija je, kažu teške ruke, pa ne bih da se zameram. U kafić koji se proširio do kraja trotoara, pravo iz džipa, ulazi čovek-krava. Ne, nisam poludeo. Čovek je na sebi zaista imao komad garderobe koji mu stoji kao da je u njemu rođen. Komad je od kože koja neodoljivo podseća na one crno-bele krave. Odavno nisam video nešto tako odvratno. Odmah ustade par lokalnih biznismena i trendsetera i srdačno se pozdravi sa Mr. Kravom koji jeste postao nešto, ali nikad neće postati neko. Među mladim borskim biznismenima vladaju tako potomci onih koji su bogatstvo stekli u srećnim devesedetim, i po neko ko je novac pošteno zaradio u belom svetu ili Belom Gradu. E sad što Mr. Kravu znam kao člana jednog zanimljivog kriminalnog klana prestonice, to nema veze. On je čovek koji pošteno gradi stanove tamo negde i čak ih ustupa sirotim borskim studentima. Uz takve biznismene koji su elita u javnom životu, nije ni čudno što gradom šetaju drogirani klinci, a ribe se lože na one koji na svom drečavo obojenom autu imaju najviše nakaznih svetlosnih efekata.

Verovatno bih mogao još ovoliko reči da napišem i još mnogo elita da pomenem. Zaključak je isti. Ovim gradom vladaju polupismeni džiberi koji i ne misle da je ovo njihov grad, a pritom su još i nemoralni. Siguran sam da ima još uvek onih normalnih, pročitam ponekad nešto normalno na ovom sajtu. Sretnem nekad nekog od onih koji vrede i vole svoj grad. Sramota me je da ih pozdravim. Sramota me je jer smo se tako lako predali i pobegli.
Oprostite za faktografske greške, ako ih ima. Ako razumete šta sam hteo da kažem, imate li ideju kako da prestanemo da se oslobađamo posledica i počnemo da se bavimo uzrocima?

==============================================
Ovaj članak je napisan u Friday, January 19th, 2007 , u 3:23 pm časova. Nalazi se u kategoriji: Uncategorized. Komentare na ovaj članak možete pratiti i putem RSS 2.0 feed(a). Dozvoljeno je ostavljanje komentara na ovaj članak.