On je rekao da će naredne godine u rekonstrukciju puteva u Timočkoj Krajini biti uloženo mnogo više novca nego do sada, i da očekuje da se, posle imovinsko-pravnih problema, uskoro probije trasa i završi put Bor – Zaječar ukupne dužine dvadesetak kilometara.

“Lično mislim da treba slomiti birokratske prepreke za finaniranje projekata koji su od nacionalnog značaja”, rekao je Jocić u utorak u Zaječaru, pošto je otvorio kancelariju JP Putevi Srbije.

Izgradnja te saobraćajnice znatno bi doprinela povećanju privredne aktivnosti ovog regiona, jer bi se razdaljina dva grada smanjila za 18 kilometara.

Stanovnici Bora i Zaječara, međutim, svedoče da je ovaj put, koji prolazi pored banje Nikoličevo, poslednjih sedam godina služio isključivo zarad političkog marketinga.

Do sada je njegova izgradnja svečano uz stranačka obeležja otvarana najmanje pet puta, a grafit u Boru, “Autopute otvori se – Aladin”, najbolje govori o tome šta meštani misle o tome.

Izgradnja istog puta do sada je služila u predizbornoj kampanji i kandidatima Socijalističke partije Srbije.

Presecanjem vrpce u predizbornoj kampanji 2000. godine, radove su najavili tadašnji visoki državni funkcioneri Nikola Šainović, ali i Milutin Mrkonjić.

Četiri godine kasnije, tadašnja načelnica Borskog okruga Zorica Đerić Stojičić (Nova Srbija), ponovo je najavila početak radova, tvrdeći da nije reč o predizbornom triku, već o ozbiljnoj nameri republičkih vlasti da pomogne opštinama Bor i Zaječar.

Đerićeva, koja je u septembru 2004. godine bila kandidat za predsednika opštine Bor, rekla je tada da su ugovor o izgradnji puta “M4″ preko Nikoličeva, potpisali predstavnici Preduzeća za puteve Zaječar i Republičke direkcije za puteve, na čijem je čelu tada bio baš Branko Jocić.

Tada je objasnila da će jesen biti iskorišćena za zemljane radove, da će zimski period poslužiti rešavanju imovinskih odnosa sa vlasnicima parcela gde će proći put, a da asfaltiranje počinje na proleće 2005. godine..

Poslednjeg dana maja 2005., tadašnji republički ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić, najavio je da upravo tog dana započinju radovi kako bi se “konačno završila izgradnja puta Bor – Zaječar” i da se njegov završetak očekuje godinu dana kasnije. Tačno godinu i po dana pre nego što je njegov partijski kolega ponovo najavio otvaranje “istorijskog” puta.

Pa, nije plaćena. Na računu je pisalo oko 1.000.000 dinara, a para u kasi ove firme valjda nije bilo. Potrošilo se.

Novac nisam imao ni ja jednom prilikom 1996. godine, pa je tadašnji direktor Elektrodistribucije bio neumoljiv i ostavio me u mraku. OK, isekli su mi struju jer je na računu bio minus. Skupio sam lovu sa svih strana i platio je. Nisam mnogo tražio krivca i shvativši da nisam zaradio novac platio samo dugove. Pravdao sam se sebi da ne znam da zaradim u smutnim vremenima. Tako mi je valjda bilo lakše. Da manje boli.

TV Bor nije emitovala program 24 sata! Pa šta? Borani koji hoće da čuju najvažnije vesti iz grada ionako gledaju TV Zaječar. Gledaju i siroti TV Sezam u kojem novinari ne znaju da profesionalno naprave prilog, ali se trude. Onoliko, koliko Žare zna da im objasni. Taman za Princezu istoka, jer ga više od toga nikada nije interesovalo.

Da li je Boru potreban elektronski medij? Naravno da jeste. Boranima, međutim, nije potreban medij koji će ih u prvoj dnevnoj informaciji obavestiti da je danas srpska slava Đurđic ili Vavedenje, ili ko zna šta, već koje su nevolje građana, gde ne štima, kako rešiti problem. To je funkcija lokalnih medija.

Ko je kriv što je borskoj radio-televiziji isečena struja?

DOS, SPS, radikali, ili su krivci tamo, kada se u ŠRIF-u popnete na poslednji sprat, pa kad skrenete levo, pa opet levo. Tu, u kancelariji sedi direktor. Sa leve strane.

I optužuje sve redom. Citat do slova.

„Po meni, ovo je politička diverzija, prema nama i prema građanima“, kaže direktor, i ne poriče da duguje pare. Pa gde je onda zec? Ko su diverzanti? Prle i Tihi nisu, a nije kriv ni student. Drugi su zapalili žito. U ovom slučaju nije ni Rankić, jer je dao sve što je planirano, i to za plate. Taman koliko je trebalo.

Što bi dao više, kad tamo politiku uređuje onaj ko ima dublji ton? Ima onih koji imaju više interesa da zaprete, pa da Jova cenzuriše, špekuliše…

Hajde da vidimo gde je tu politika, i ko je imao za cilj da mač nemoćnog kralja ŠRIF-a zabode u kamen?

Kao poslušni skupštinski izveštač koji se trudio da se zbog izveštaja ne zameri ni samom sebi, izabran je glasovima odbornika SRS, SPS, DS, DSS. Onda je, i pored zahteva za njegovu smenu ideološki bliskih SPS i SRS, opstao dovoljno dugo. Do danas. Taman koliko ga je štitio Upravni odbor gde najmanje uticaja imaju šešeljevci i dačićevci. Tada mu je bilo baš ugodno. Prijatno je bilo naći sebi i vozača i zaposliti bezbroj portira na uštrb novinarskog snimateljskog i režijskog kadra, i misliti da će se sto godina ostati na funkciji ako se titraju j..ca političarima.

Sada je stigao ceh na naplatu, a Jova je shvatio da nikome partijska sveća nije gorela do zore. Bar ne u Srbiji, u Boru pogotovo. Sve dok imamo kuma da nam zabode nož u leđa! Kad se najmanje nadamo. A Jova je gajio sto kumova.

A otkuda 40 razbojnika iz naslova priče? Pa to su zaposleni novinari, snimatelji i ostali, oni koje je odavno uhvatila letargija i koji su se prepustili splavarenju niz Nijagarine vodopade bez kormilara. To su oni koji su morali da budu razbojnici i kažu, marš bre, ovako nam neće preživeti medij.

Urednik televizije Čedomir Vasić, koji je neplaćanje struje ocenio kao incident koji se nije dogodio krivicom menadžmenta te kuće, dobro je primetio da se nestašica struje ovolikih razmera nije dogodila ni u vreme NATO bombardovanja.

Znači, i od NATO-a ima goreg. Nemoj samo da to čuje Koštunjavi predsednik, ode Čedi seda glava.

On ipak zaključuje da ova firma ne očekuje privilegije prilikom plaćanja struje, ali istovremeno postavlja pitanje, čiji je ovo medij?

Ako smem da odgovorim, evo.

„Vi ste medij građana Bora jer vas oni plaćaju. Vi niste ni Terzićevi, ni Kalčićevi, ni Veličkovićevi, ni Trtini ni Šašićevi ni Džamićevi, svih onih do kojih ste hteli, da vam vlast bude bliža a privilegije veće. Niko nije imao m.da da političarima kaže u oči “ne”. I šta sada? Đavo je konačno stigao po svoje…Pa da naplatimo, molim!

Znači “kišni psu”, (koji si me kritikovao u commentu koga, ne znam ni ja zašto nema na mom b(r)logu)ipak sam došao na “tvoje”. Mora da sam zaista do sada čitao pogrešne blogove. A ako mislite da pametujem mnogo, što mislim da nije svrha b(r)loga, slobodno me lupite po prstima…

Biću srećan ako ovim tekstom uspem da makar za milimetar doprinesem boljitku medija (što bi rekao eks predsenik Krsta Kalčić) “na ovim prostorima”.

Sedam godina nakon pada režima Slobodana Miloševića, medijska scena u Srbiji nije reformisana, a proteklih godina se povećao i broj medija spremnih da učestvuju u kampanjama protiv grupa i pojedinaca drugih političkih uverenja.

Nema sumnje da je stanje u medijima prevashodno posledica činjenice da politička elita uspostavljena nakon pada Miloševićevog režima nije bila spremna na istinsku reformu medijske scene. Vodeće stranke demokratskog bloka su procenile da je za njih bolje da, u nedovoljno jasnoj situaciji, nameću svoje pojedinačne interese, u čemu je naročito veliki uspeh imala Demokratska stranka Srbije (DSS) premijera Vojislava Koštunice, koja je tokom mandata prethodne vlade bitno pojačala uticaj u medijima.

Ljudi bliski DSS-u zauzimaju ključne pozicije u Upravnom odboru javnog servisa RTS-a a imaju veliki upliv i u listove “Politika” i “Večernje novosti” - dva ključna srpska dnevnika koja nisu do kraja privatizovani. U raspodeli regionalnih frekvencija za elektronske medije ljudi bliski DSS-u i njihovi koalicioni partneri iz Nove Srbije (NS) i Jedinstvene Srbije dobili su skoro sve važnije regione.

Ministarstvo kulture, u čijoj nadležnosti su i mediji, od početka mandata ove vlade javno se zalaže za prekidanje direktnih veza države i medija, što podrazumeva i transformaciju i gašenje medija koji se sada finansiraju iz republičkog ili lokalnih budžeta.

Svedoci smo, međutim, da rukovodstva opština Bor i Zaječar, nameravaju da medije koji su do sada poslovali kao Javna preduzeća, stave pod svoje skute. Čelnici opštine Zaječar takvu nameru su javno izneli na sednici lokalnog parlamenta, a pridružilo im se i poslovodstvo RTZ, koje smatra da će kroz budžet, s obzirom na veliki broj zapsolenih, lakše doći do prihoda. Ipak, marketing služba tog preduzeća čini sve napore da reklamama namakne novac u kasu firme, što nije slučaj sa RTV Bor (ŠRIF), u kojem iz meseca u mesec pada i kvalitet programa a samim tim i interesovanje poslovnih partnera za reklamiranjem.

Nije teško zaključiti da u RTV Bor, pored autocenzure, problem predstavlja još uvek značajan uticaj nekoliko bivših i sadašnjih lokalnih moćnika. U takvom ambijentu, stvorena je letargija kod zaposlenih, koji na posao dolaze tek da “ubiju šihtu”.

Činjenica je da se Ministarstvo protivi zahtevima da se, ponovnim izmenama Zakona o radiodifuziji, iz privatizacije izuzmu pojedini lokalni mediji i da ostanu u vlasništvu lokalnih vlasti, uključujući i medije nacionalnih manjina.

Samim tim, borskoj televiziji, nemoćnoj da zaradi novac putem reklama, ne piše se dobro. Situacija u komšijskom Zaječaru je znatno bolja, budući na pokrivenost Timočke Krajine signalom ove medisjke kuće.

Na nedavnoj javnoj raspravi o privatizaciji lokalnih elektronskih medija predstavnici Ministarstva su nagovestili da bi potrebe manjinskih i lokalnih zajednica za informisanjem mogle da budu zadovoljavane tako što bi se finansijski podsticali programi i ideje, a ne sami mediji, koji treba da budu privatizovani. Konačno rešenje treba da bude doneto pre kraja ove godine, odnosno pre isteka roka za privatizaciju lokalnih elektronskih medija.

Ministarstvo radi i na nacrtu zakona o medijskoj koncentraciji, kojim bi trebalo da se spreči uspostavljenje monopola u medijskoj sferi, ali i ustanovi obavezu transparentnog iskazivanja vlasništva nad medijima.

Prema navodima u Ministarstvu kulture, u planiranju budžeta za narednu godinu naročita pažnja biće posvećena projektima čiji cilj treba da bude profesionalizacija medija i unapređenje medijskih sloboda.

Beta i ja

Ako za novinara postoji nesto grdje, to je situacija kada amaterskom greškom izgubi već napisan text.

Gore od toga je samo ako on misli da je text bio dobar i onda pokuša da se seti senteci koje je ispljunuo udarajući po tastaturi. Eto, to se desilo meni, u prvom pokušaju da napišem neki b(r)log. Zato se neću truditi da ponovim…

Iskreno, do nedavno nisam želeo da raskrinkam svrhu blogovanja! Nisam ni znao šta znači ta reč. I čija je. Ne znam ni sada šta znači. Doslovno. Čemu želja nekoga da gvirne kroz tuđu ključaonicu ili želja drugog da namesti guzicu kako bi je video onaj drugi? Ova voajerska gimnastika mi nije bila interesantna, mada ću možda i sam nekada biti sa ove ili one strane ključaonice. Silom prilika. Moj deda je rekao da se samo kamenje ne menja. Ipak, daleko ću biti od dnevnikovanja. Ne daj Bože.

Ovim vidom komunikacije mnogi žele da svoju pamet nametnu drugima, drugi žele da upiju tu bljuvotinu, a treći, dokoni, ne znaju kako da pametnije potroše uplaćenih 10 sati interneta… Šta je mene nevelo, da zaplivam po b(r)logu? Prvo to što konačno imam ADSL, pa mogu da pišem-brišem online, a drugo… VRISAK!

Evo zašto. Ponekada ti dođe da vrisneš, da zaječi do Kamčatke i Barbadosa, do Abu Dabija, ali, nemaš načina.
Dogodilo se to i meni
elem, u jednim novinama, gde tezgarim kako bi preko plate zaradio neku crkavicu i ponekad otisnuo guzicu u nepoznatom pravcu, nisu želeli da objave kratak komentar koji sam skockao.

Rečeno mi je, otprilike, ovako :
Oni : Slušaj S, ovo je OK, ali ovako ne može da ide na štampu. Razumem ja tebe, da si besan i sve ostalo, ali razumi i ti nas. Mi imamo čitaoce raznih kategorija i mislimo da bi smo ovim neke ražestili!!!
Ja : A to što sam ja besan, što su normalni ljudi besni? Jel vam to znači nešto?
Oni : Razumem te, i ja mislim isto, ali ipak, ne može. Manjina si brate… hajde da promenimo temu…

I sada, pitate se vi, šta je to što nije prošlo sito urednika…evo mog neobjavljenog komentara…

“Boranima, koji su u četvrtak (ne sećam se datuma, prim.aut.) uveče na gradskom šetalištu prisustvovali nečemu što je trebalo da bude deo borskog kulturnog leta, mogli su da nauče od glumca Dragoslava Gileta Brankovića da u srpskom jeziku zapravo postoje samo dva padeža i da je pravilan govor izmišljotina uobraženih. Roditeljima, koji su sa decom pratili navodni šou, predstavljen je najprizemniji deo kulture začinjen vulgarnostima i prostaklucima, način koji priliči prosečnom glasaču u Srbiji. Onaj drugi svet, kome se gade standardi borskih kulturnih kvazi radnika, gledali su u zemlju i crveneli…”

To je bilo to.

Nekako sam prešao preko saveta urednika i gotovo zaboravio pridiku. Hteo sam da napišem osvrt borskog kulturnog leta, i o tom potom. Dobio sam zeleno svetlo urednika
Ali, šta onda biva…jedna izjava predsednika Srba (zumućenih glava) sa obe strane Drine, načinila mi je flash beck moje muke, i iznedrila zaključak da je kultura, zapravo, tamo gde je brlog, tamo gde su Koštunići kakve vidi Koštunica, tamo gde je realnost ravna učešću Zvezde u Champion league.

Citiram predsednika:
“Guča je prestonica Srbije i najveći grad u ovom času, grad koji oličava pravo raspoloženje i ambicije naroda. Guča spaja narode iz čitavog sveta, a posebno Srbije i Republike Srpske. Guča je zasnovana na autentičnim vrednostima, gde se spajaju tradicija i moderno, što potvrdjuje i broj mladih (koji prisustvuju manifestaciji)”, rekao je Koštunica u Guči. Premijer RS Milorad Dodik, bio je mnogo konkretniji “Ako volite Srbiju, onda volite i Guču, to se ne razdvaja, ovde je mesto spajanja”, rekao je Dodik!!!

I, pazi ti, molim te sada! Odredi meni Dodik kriterijume ljubavisanja sa Srbijom, sa kulturom! Koštunjavi, vizionarski i ushićeno, sve poskakujući, odredi meni prestonicu. J..e se meni za BGD i prestoničke gluposti, nemojte misliti da sam “bgfil”, ali Guča kakvom su je napravili sadašnje političke aveti, daleko je od one izvorne, one koja je bila mesto skrivanja avangarde…

Dakle, Mladići, odjebite. No pasaran! Mene je Guča ugostila 1979, kada se uz trubu skupljalo tek nešto više od pet, šest hiljada ljudi, i kada nije bila dozimetar za patriotizam.

Eto, to ja odvrsniuh u dva cuga, pa nabacih na papir.

ne garantujem sledeće uključenje u B(R)LOG…ko zna kad i ko zna gde… voajeri svih zemalja…