Aleksandra Radisavljević WebLog

I ako u svetu po nekima ovo pravilo više ne važi, čini se da u Boru ovaj moto nikada nije ni bio aktivan. Zapitajte se da li ste skoro ili ikada na ulici Bora sreli osobu (bilo mušku, bilo žensku) koja je toliko dobro bila “skockana” da ste morali da se bukvalno okrenete za njom?! Ali pazite: sve na njoj je po poslednjoj modi fashion week-a a uz to joj i dobro stoji. Kladim se da niste! Ili ako jeste onda sigurno nije bila iz Bora.

Surova realnost! Etikete “Made in Italy”, “Made in France” zamenjene su markama “Made in Bulgary” i onom poznatom: “Made in China”. Pored buvlje pijace, gde se može kupiti mnogo toga za relativno male pare (doduše znatno lošijeg kvaliteta), tu su još i gotovo prepune kineske radnje koje su preplavile grad. I ako u poslednje vreme dosta čujem da više niko ne kupuje u njima, a do skora su ih svi obožavali, zaprepastila me je istina da jedna bakica nakon što je primila penziju i izašla iz banke glasno prokomentarisala: “E tako… uzela sam pare, sad idem da kupim unuci lutku…” i gde će da ode nego pravo kod kineza.

Zapravo, čudna je pomisao da i pored nekolicine radnji sa robom domaćeg ili pak poznatog proverenog kvaliteta, mi svi jurnemo pravo na poznati “vašar” ili u Second Hand Shop-u. Pa umesto da kupimo italijanske cipele, da se oblačimo u radnjama poput “D&G”, “Zara”, “Beneton”… mi nosimo trenerke i farmerke “Missixty” i kineske patike koje nemaju čak ni originalan naziv. Pa i ako sam baš zapela da kupim nešto poznate marke moram da idem u Bg ili Niš.

Ja i da hoću da idem u shoping sa prijateljicama ne mogu! Ne zato što nemam dovoljno dubok džep, već zato što nemam gde! Ne moram da kupim kvalitetne “stvarčice” - želim bar da ih probam… ali ni ta proba ovde nije ban badava… košta bar put do nekog drugog grada.

Teši me samo činjenica da su u svetu sve više posećeni Second Hand shop-ovi tako da sam i ja u trendu!

Povodom 60 godina grada Bora, 24. aprila 2007. god počelo je obeležavanje dana grada svečanom priredbom u Muzičkoj školi. Manifestacija je otpočela izvođenjem Himne učenika O.Š. “3. oktobar” nakon čega su učenici Mašinsko-elektrotehničke škole, Gimnazije “Bora Stanković” i učenici Tehničke škole, kroz glumu predstavili istoriju grada kao i Bor u današnjem svetlu. Priredba je uveličana izvođenjem folklornih igara, solista Muzičke škole kao i baletske škole “Lujo Davičo” a nisu izostali ni najmlađi, deca iz obdaništa “Dečija radost”. Kraj priredbe je uveličan proglašenjem pobednika literarnog konkursa pod temom “Ponosan na tebe grade moj” i dodeljivanjem nagrada.
Sutradan, 25. aprila 2007. god. u Narodnoj biblioteci u Boru nastavljeno je obeležavanje dana grada izvođenjem drame Jovana Sterije Popovića “Pokondirena tikva” učenika O.Š. “3. oktobar” a u četvrtak, 26. aprila 2007. god. održan je maraton.
Moramo zaista pohvaliti ovogodišnju organizaciju obeležavanja šesdesetogodišnjice grada i napomenuti da će se manifestacije održavati u narednih pet nedelja, do 29. maja 2007. god. gde je uračunato održavanje koncerta Marije Šerifović, obeležavanje dana rada – 1. maja, gradska slava – 6. maja, kao i ostale prigodne manifestacije pod pokroviteljstvom SO Bor.
Inače, Bor je 24. aprila 1947. god. dobio status grada prema Službenom glasniku Srbije, Zakonu o novoj administrativnoj podeli Narodne Republike Srbije i Odlukom Vlade Narodne Republike Srbije, a prva skupština grada Bora održana je 29. maja 1947. god.

Inače, RainDog mi je dao ideju da postavim ovu vest baš ovde.

Ova priča počinje optrilike pre dve godine… Sedela sam sa drugaricom za vreme pauze i ćaskala nešto neobavezno kada nam je prišao kolega. Počeli smo se nešto šaliti, smejati a pogled mi je “ukrao” natpis na njegovom duxu “www.bor030.net”. Pitala sam ga šta je to a on je jednostavno odgovorio: “Pa… sajt”. Znala sam dobro da je to adresa nekog sajta ali me je interesovalo nešto više i nakon desetominutnog mučenja uspela sam da mu izvučem par reči o tom misterioznom sajtu grada Bora. Iskreno, bilo mi je čudna pomisao da Bor ima i “ovako nešto” i to me je kopkalo svakog dana dok nisam smogla snage i odlučila da vidim o čemu se zapravo radi. Otišla sam na sastanak, onako neobavezno, i moj prvi utisak je bio krajnje čudan… “Ovo je ili super ili totalni out”. Da bih se uverila, iste večeri sam počela malo podrobnije da “čačkam” po sajtu, smišlala neke ideje… i, sva sreća, prenaglio je moj prvi utisak: “Ovo je stvarno Super!” Nakon kratkog “probnog rada” primljena sam kao novinar, da bih kasnije postala i koordinator tima za zabavu. Pre par meseca sam se orijentisala na kulturna dešavanja u gradu pa, shodno sa tim, sam koordinator redakcije za kulturu.

Moram napomenuti da pre ovoga nisam imala novinarskog iskustva i da mi je u početku bilo malo teže uklopiti se, ali vremenom je bivalo sve lakše (naravno, učila sam od najboljih). Zavolela sam ovaj posao i mislim da je to ključ svega.

Forum – druga priča! U početku sam samo čitala tuđe komentare, detaljno “studirala” svakog korisnika da bih se kasnije i sama “uplela” u celu tu mrežu raznih postova. Ovim sam stekla dosta utisaka, upoznala puno ljudi (forumaša ali i drugih) koji su isti kao i ja, od krvi i mesa… Potpuni zavisnici od Interneta!

Danas ne mogu ni da zamislim dan bez Interneta, sajta, Foruma, kuckanja – tu i tamo… i mogu reći da mi se život promenio iz korena i zaista drago mi je zbog toga.

Htela bih da zahvalim Igoru Mitroviću, Milošu Petroviću, kao i svim ostalim (ne)običnim ljudima koji su stvorili ovaj sajt i poklonili ga našem Boru.

I na kraju šta reći osim: “Internet je čudo!”