Miloš Petrović

Poslednjeg dana takmičenja sve je bilo nekako zbijeno, tako da smo odmah nakon finalne utakmice na Banjici otišli na svečano zatvaranje u Arenu, sa planom da se nakon toga uputimo u Studenjak (Olimpijsko selo) gde je planirana velika zurka za učesnike i volontere. Fina ekipa nas volontera, koja se spontano kreirala tih dana, uputila se ka Areni. Program je krenuo, svi učesnici i volonteri su bili tu. Nakon pozdravnih govora, opraštanja od Beograda i najave sledećeg zimskog EYOFa u Finskoj, na opšte iznenađenje svih, nastupila je Marija Šerifović. Odmah nakon toga, EYOF je svečano zatvoren i DJ je krenuo da miksuje, voditelji programa su pozvali sve da siđu na parket, ali mnogi su se uputili u Studenjak gde je bila predviđena žurka na otvorenom. Naši reprezentativci su se spustili na parket a i nas nekoliko volontera sa njima (na slici Stefan Marković, kapiten vaterpolo reprezentacije, i mi volonteri sa Banjice), malo smo đuskali i uputili se ka izlazu.

U Olimpijsko Selo su mogli da pristupe samo učesnici Olimpijade i volonteri. Žurka je bila na trgu u Studenjaku. Nakon dobro odrađenog posla svi volonteri su se opustili i uživali u ritmu muzike. Bilo je vrlo zanimljivo jer su oko nas bili mladi iz cele Evrope, svi đuskaju, odlična zabava. Pale su razmene majica (pošto su svi u glavnom imali majce svojih zemalja), zatim razmena bedževa (koji su bili popularni i tokom cele Olimpijade, ko je pokupio više bedževa bio je faca - ja sam imao samo jedan ) , kroz masu smo skakutali i pravili vozić, tu je bila i naša zastava a zasigurno najlepši momenat limbo dens, upravo za našom zastavom. Turci, Portugalci, Beloruskinje…skakutali su oko nas. Evropska zabava.

U suštini, to je bio kraj, sutradan prepodne su sve zemlje učesnice napustile Olimpijsko Selo. U kasnim popodnevim časovima naš tim lider Press sektora je priredio malu žurkicu za nas volontere iz Pressa. Okupili smo se, sabrali utiske, fino se zabavili… Na kraju šta još reći, fantastično iskustvo, niti jednog momenta nije bilo teško biti volonter, neki su već krenuli da se prijavljuju za naredno volontiranje (Eurosong Beograd 2008. , Univerzijada Beograd 2009.). Prijatelji koje sam stekao za vreme EYOFa i lepi trenuci su pravo bogatstvo.

U nedelju 22. jula je i svečano otvoren EYOF. Najpre smo , mi volonteri, imali zaduženje da obiđemo objekte na kojima ćemo raditi, a ja sam odabrao Vaterpolo i bazen “Banjica” (bilo mi je blizu, a i vaterpolo mi je ok). Odmah posle toga otišli smo na svečano otvaranje koje je održano u Areni. Neki volonteri su imali još unapred određena zaduženja, dok sam se ja na licu mesta ubacio u organizaciju, i dobio zaduženje da kontrolišem par ulaza i da puštam samo reprezentativce zemalja (tu se nalazio deo sedišta na kome su mogli da sede isključivo učesnici). Arena je bila glamurozno sređena i bila mi je čast da učestvujem u organizaciji. Svi učesnici su bili vani i kroz program su redom ulazili na parket Arene, prodefilovali, i otišli na svoja mesta na tribine. Zaista je lep osećaj biti okružen mladim sportistima iz cele Evrope.

Već sutradan su nam krenule zvanične obaveze u sistemu volontiranja. Kao što rekoh, bio sam na Banjici, u press sektoru. Samnom na press volontiranju bile su i dve devojke, Sonja i Marina (moje koleginice novinarke , kako sam voleo da ih zovem tih dana), radili smo, pratili utakmice, i naravno super družili. Bilo je tu još puno volontera, ali sam krenuo od onih najbitnijih Ostali volonteri su bili raspoređeni na drugim pozicijama, tipa logistika (zaduženi za piće u VIP loži, hranu volonterima itd), protokol (informacije, usmeravanje ljudi itd), obezbeđenje (čini mi se da su se oni nauživali), zaduženi za objekat (oni su se vala naradili za sve), IT (slanje rezultata, štampa). Prvi dan je praktično bilo pipanje pulsa, šta kako funkcioniše, šta i kako konkretno raditi. Upoznavanje sa ljudima je išlo super, polovina volontera je bila baš fino raspoložena i drago mi je što sam ih upoznao : Sonja i Marina (Press), Dejan (Objekti), Milan i Miloš (IT), Mirko (Logistika). Ja sam sa Sonjom i Marinom (na slici) pratio utakmice, i nakon toga smo preko mp3 plejera uzimali izjave igrača i trenera. Imali smo problema jer klinci neznaju engleski, ali je nekako išlo (sa slovencima i slovacima na srpskom). Na kraju dana smo kreirali izveštj. Milan i Miloš, 2 ultra pozitivna momka od po 17 godina, koji su se na trenutke kidali od posla, bili su nam glavna zanimacija i izvor zabave u računarskom centru. Dejan je jurcao po objektu i bio je svugde. Mirku svaka čast, nije bilo dana da smo došli na bazen a da nas nije bitao da li smo jeli, hoćemo li da jedemo, hoćemo li nešto da pijemo itd.

Atmosfera je bila zaista pozitivna i iz dana u dan je bilo sve opuštenije, tako da nam je na trenutke presušila inspiracija sa pisanje izveštaja, jer smo se u glavnom vrtili oko sličnih priča. Ali i rutina je činila svoje, tako da su nam izjave fantastično išle od ruke. Kako su dani odmicali, ulazili smo u završnicu turnira, naša i reprezentacija Mađarkske su u svojim grupama gazili svoje protivnike, i svi su željno iščekivali to finale Srbija-Mađarska. Na kraju tako i beše. Iako smi bili mišljenja da su Mađari jači, ipak su naši super odigrali utakmicu, i jedino je u finišu bilo gusto, ipak smo pobedili i usledilo je slavlje. Ti trenuci su bili nešto posebno jer osim emocija nastalih zbog osvajanja zlatne medalje, bližio se i kraj druženja volontera. Uzimali smo finalne izjave od naših i igrača Mađarske (Ja: do you speak English? Najbolji igrač Mađarske: NO), napravili grupnu sliku volontera sa Banjice, kreirali finalni tekst, i uputili se pravo u Arenu na svečano zatvaranje.

Osvrnuću se ovde malo na igrače i reprezentacije. Pored nas i Mađara, odličnu igru su prikazali Grci (3.mesto) i Nemci (4.). Portugalci , koje smo svi žalili, su bili daleko najlošija reprezentacija (izgubili od Mađara 31:0). Generalno, ti momci od po 16 godina su pokazali da će jednoga dana biti pravi profesionalci i šampioni. U našoj reprezentaciji posebno se isticao kapiten Stefan Marković i golman (proglašen za najboljeg golmana) Mihajlo Manić, kod Nemaca Imerman Ilja, kod Slovaka Kristijan Polovič, kod Slovenaca Matej Rajšp itd.

Osim strogog profi odnosa, lepo je bilo i družiti se sa svim tim momcima. Posebno su me oduševili omladinci naše reprezentacije koji su bili skroz opušteni i uvek spremni na razgovor. U našem timu postoji neko jedinstvo koje je utkao trener Dejan Jovović, kao ritam pesme koja je uvek išla pre početka nastupa naše reprezentacije a koju izvodi Beogradski Sindikat (”Sija sunce kao zlato, svi u napad samo hrabro, znaj da u Beogradu, danas je dan za pobedu). Posebno su nam bile zanimljive izjave naših momaka kako se najviše druže sa Hrvatima, odnosno sa Hrvaticama, odbojkašicama… I reprezentativci ostalih zemalja su bili zanimljivi, ponajviše Grci koji su uvek veseli (a engleski tu i tamo nabadaju).

Sve u svemu, fantastično iskustvo i lepo druženje na Banjici.