Miloš Petrović

Surfujući po internetu naleteo sam na jedan zanimljiv sajt, online zajednicu Svrljiga. Na prvu loptu mi se dizajn izuzetno dopao, i ako nije bilo nekog sadržaja. Prvo što mi upada u oko je forum a zatim i raspored oblasti na forumu… Identični nazivi oblasti kao na našem forumu bor030.net

bor030.net forum

svrljig.net forum

Pre svega, drago mi je da smo nekome poslužili kao primer. Mi ne držimo patent na organizaciju foruma i to uopšte nije problem. Dobri primeri se slede i kopiraju… ovde naravno nije reč o klasičnoj kopiji, dizajn foruma odlično urađen, a ostale oblasti na forumu su drugačije raspoređene. Osim foruma, na domenu postoji i blog, galerija, vesti… Slični sistemi kao i kod nas.. Eto, nekome smo poslužili kao smernica. Želim im puno sređe u radu. Obzirom kako je već sad sajt koncipiran, sigurno će dostići cilj koji je zacrtan.

Nakon blogovanja na ovom svom blogu u okviru sajta bor030.net, i nakon gomilanja zanimljivog stručnog materijala, rešio sam da otvorim svoju novu adresu, svoj novi blog na kome ću u glavnom pisati tekstove vezane za internet, IT, internet marketing…jednom rečju : stručni blog.

Moj novi blog se nalazi na adresi milosblog.com ! To naravno ne znači da ću prestati da pišem na blogu Bor030.net , već se samo radi o razdvajanju teza. Na ovom blogu ću i dalje pisati, u glavnom o stvarima vezanim za grad Bor, iz onog ugla u kome se nalazim… ma kakav on bio. Najvažnije u celoj priči je da sam uvideo prednosti bloga i od tada se trudim da budem bloger. Za sada sam nešto malo više od blogera početnika

Odavno imam želju da u Boru vidim domaće rok (ili alternativne) bendove. Dobro pamtim dane pred 5. oktobar 2000. kada je omladina Srbije (ili neko drugi) organizovala koncerte po Srbiji. Bor su tad posetili Eyesburn, Goblini, Jarboli….sve u jednoj večeri. Od tada sličnim koncertima ni traga ni zvuka. Bilo je najava da će Van Gogh tokom leta doći ali se je i to puklo. Iako studiram u Beogradu i redovno imam prilike da vidim domaće rok bendove (skoro uživao u Blaži i Kljunovima, koncert Van Gogha u maju itd) opasno bi voleo da te bendove vidim u Boru. Skoro sam imao prilike da proćaskam sa Acom, frontmenom grupe Ortodox Celts, koji mi je dao i broj telefona i izrazio želju da dođe sa grupom u Bor : znači ništa nije nemoguće.

Kap je prelila čašu. Oduševio me je tekst:Previše Turbo Folka koji je napisao novinar Blica Saša Maza Trifunović. Nadam se da će taj tekst makar malo probuditi uspavanu svest Borana koji se nešto pitaju u našem gradu. Postavlja se pitanje ko je krivac zbog preterane folkerizacije grada Bora. Mnogi su krivci, počev od televizije Pink, noćnog kluba Monza koji po šablonu od 1:30h ne zaobilazi Grand hitove, dalje - krivac je Centar za kulturu gde očigledno ne razlikuju kulturu od Skandal Cica i folk pevačica. Spominje se i predsednik opštine, inače radikal, ipak mislim da se on najmanje pita, jer da je njegova poslednja slušali bi Marš na Drinu u izvođenju nekog trubačkog orkestra, što je daleko kulturnije od ovog Turbo Folka. Ruku na srce, ovog leta je u Boru gostovao Željko Joksimović, koga nikako ne možemo svrstati u “folkere”. Željko je svojim školovanim glasom i prelepim baladama okupio oko 2.000 Borana, padala je kiša, ali je atmosfera bila daleko urbanija nego u vreloj noći Skandal devojčica. Mogu da zamislim kako će tek biti sutra kada u Bor gostuju “Zvezde Granda”.

Svako ima svoj muzički ukus, ne kažem da bilo koji muzički pravac treba ukinuti, ali šta je mnogo mnogo je. Neverne Bebe, Van Gogh…kada? Nadam se da će se muzička slika našeg grada uskoro promeniti…

Na portalu bor030.net, gde redovno postavljamo informacije iz Bora, između ostalih vesti nalazi se i reportaža sa skoro održanog izbora za miss timočke krajne (u Boru poznatiji kao Princeza Istoka).

Ta reportaža za 7 dana ima 3 puta više poseta nego vest o body bilding turniru, ili recimo intervju sa poznatim borskim alpinistom Zvonkom Trifunovićem. Sigurno da su lepe devojke komercijalnije od ostatka sadržaja, ali baš u tolikoj meri… Nekad postavljamo pitanje, da li težiti komercijalizaciji, ili što boljem informisanju (što bi neko rekao edukaciji).

Kao autor nekih od navedenih reportaža, lično su mi draže ove manje komercijalne, informacije koje neguju prave vrednosti. Reportaža sa Zvonkom je pravo blago našeg portala ako se uzme u obzir činjenica da je čovek prošle godine osvojio najviši vrh sveta. Izgleda da je to teže ceniti od izbora za miss.

Poslednjeg dana takmičenja sve je bilo nekako zbijeno, tako da smo odmah nakon finalne utakmice na Banjici otišli na svečano zatvaranje u Arenu, sa planom da se nakon toga uputimo u Studenjak (Olimpijsko selo) gde je planirana velika zurka za učesnike i volontere. Fina ekipa nas volontera, koja se spontano kreirala tih dana, uputila se ka Areni. Program je krenuo, svi učesnici i volonteri su bili tu. Nakon pozdravnih govora, opraštanja od Beograda i najave sledećeg zimskog EYOFa u Finskoj, na opšte iznenađenje svih, nastupila je Marija Šerifović. Odmah nakon toga, EYOF je svečano zatvoren i DJ je krenuo da miksuje, voditelji programa su pozvali sve da siđu na parket, ali mnogi su se uputili u Studenjak gde je bila predviđena žurka na otvorenom. Naši reprezentativci su se spustili na parket a i nas nekoliko volontera sa njima (na slici Stefan Marković, kapiten vaterpolo reprezentacije, i mi volonteri sa Banjice), malo smo đuskali i uputili se ka izlazu.

U Olimpijsko Selo su mogli da pristupe samo učesnici Olimpijade i volonteri. Žurka je bila na trgu u Studenjaku. Nakon dobro odrađenog posla svi volonteri su se opustili i uživali u ritmu muzike. Bilo je vrlo zanimljivo jer su oko nas bili mladi iz cele Evrope, svi đuskaju, odlična zabava. Pale su razmene majica (pošto su svi u glavnom imali majce svojih zemalja), zatim razmena bedževa (koji su bili popularni i tokom cele Olimpijade, ko je pokupio više bedževa bio je faca - ja sam imao samo jedan ) , kroz masu smo skakutali i pravili vozić, tu je bila i naša zastava a zasigurno najlepši momenat limbo dens, upravo za našom zastavom. Turci, Portugalci, Beloruskinje…skakutali su oko nas. Evropska zabava.

U suštini, to je bio kraj, sutradan prepodne su sve zemlje učesnice napustile Olimpijsko Selo. U kasnim popodnevim časovima naš tim lider Press sektora je priredio malu žurkicu za nas volontere iz Pressa. Okupili smo se, sabrali utiske, fino se zabavili… Na kraju šta još reći, fantastično iskustvo, niti jednog momenta nije bilo teško biti volonter, neki su već krenuli da se prijavljuju za naredno volontiranje (Eurosong Beograd 2008. , Univerzijada Beograd 2009.). Prijatelji koje sam stekao za vreme EYOFa i lepi trenuci su pravo bogatstvo.

U nedelju 22. jula je i svečano otvoren EYOF. Najpre smo , mi volonteri, imali zaduženje da obiđemo objekte na kojima ćemo raditi, a ja sam odabrao Vaterpolo i bazen “Banjica” (bilo mi je blizu, a i vaterpolo mi je ok). Odmah posle toga otišli smo na svečano otvaranje koje je održano u Areni. Neki volonteri su imali još unapred određena zaduženja, dok sam se ja na licu mesta ubacio u organizaciju, i dobio zaduženje da kontrolišem par ulaza i da puštam samo reprezentativce zemalja (tu se nalazio deo sedišta na kome su mogli da sede isključivo učesnici). Arena je bila glamurozno sređena i bila mi je čast da učestvujem u organizaciji. Svi učesnici su bili vani i kroz program su redom ulazili na parket Arene, prodefilovali, i otišli na svoja mesta na tribine. Zaista je lep osećaj biti okružen mladim sportistima iz cele Evrope.

Već sutradan su nam krenule zvanične obaveze u sistemu volontiranja. Kao što rekoh, bio sam na Banjici, u press sektoru. Samnom na press volontiranju bile su i dve devojke, Sonja i Marina (moje koleginice novinarke , kako sam voleo da ih zovem tih dana), radili smo, pratili utakmice, i naravno super družili. Bilo je tu još puno volontera, ali sam krenuo od onih najbitnijih Ostali volonteri su bili raspoređeni na drugim pozicijama, tipa logistika (zaduženi za piće u VIP loži, hranu volonterima itd), protokol (informacije, usmeravanje ljudi itd), obezbeđenje (čini mi se da su se oni nauživali), zaduženi za objekat (oni su se vala naradili za sve), IT (slanje rezultata, štampa). Prvi dan je praktično bilo pipanje pulsa, šta kako funkcioniše, šta i kako konkretno raditi. Upoznavanje sa ljudima je išlo super, polovina volontera je bila baš fino raspoložena i drago mi je što sam ih upoznao : Sonja i Marina (Press), Dejan (Objekti), Milan i Miloš (IT), Mirko (Logistika). Ja sam sa Sonjom i Marinom (na slici) pratio utakmice, i nakon toga smo preko mp3 plejera uzimali izjave igrača i trenera. Imali smo problema jer klinci neznaju engleski, ali je nekako išlo (sa slovencima i slovacima na srpskom). Na kraju dana smo kreirali izveštj. Milan i Miloš, 2 ultra pozitivna momka od po 17 godina, koji su se na trenutke kidali od posla, bili su nam glavna zanimacija i izvor zabave u računarskom centru. Dejan je jurcao po objektu i bio je svugde. Mirku svaka čast, nije bilo dana da smo došli na bazen a da nas nije bitao da li smo jeli, hoćemo li da jedemo, hoćemo li nešto da pijemo itd.

Atmosfera je bila zaista pozitivna i iz dana u dan je bilo sve opuštenije, tako da nam je na trenutke presušila inspiracija sa pisanje izveštaja, jer smo se u glavnom vrtili oko sličnih priča. Ali i rutina je činila svoje, tako da su nam izjave fantastično išle od ruke. Kako su dani odmicali, ulazili smo u završnicu turnira, naša i reprezentacija Mađarkske su u svojim grupama gazili svoje protivnike, i svi su željno iščekivali to finale Srbija-Mađarska. Na kraju tako i beše. Iako smi bili mišljenja da su Mađari jači, ipak su naši super odigrali utakmicu, i jedino je u finišu bilo gusto, ipak smo pobedili i usledilo je slavlje. Ti trenuci su bili nešto posebno jer osim emocija nastalih zbog osvajanja zlatne medalje, bližio se i kraj druženja volontera. Uzimali smo finalne izjave od naših i igrača Mađarske (Ja: do you speak English? Najbolji igrač Mađarske: NO), napravili grupnu sliku volontera sa Banjice, kreirali finalni tekst, i uputili se pravo u Arenu na svečano zatvaranje.

Osvrnuću se ovde malo na igrače i reprezentacije. Pored nas i Mađara, odličnu igru su prikazali Grci (3.mesto) i Nemci (4.). Portugalci , koje smo svi žalili, su bili daleko najlošija reprezentacija (izgubili od Mađara 31:0). Generalno, ti momci od po 16 godina su pokazali da će jednoga dana biti pravi profesionalci i šampioni. U našoj reprezentaciji posebno se isticao kapiten Stefan Marković i golman (proglašen za najboljeg golmana) Mihajlo Manić, kod Nemaca Imerman Ilja, kod Slovaka Kristijan Polovič, kod Slovenaca Matej Rajšp itd.

Osim strogog profi odnosa, lepo je bilo i družiti se sa svim tim momcima. Posebno su me oduševili omladinci naše reprezentacije koji su bili skroz opušteni i uvek spremni na razgovor. U našem timu postoji neko jedinstvo koje je utkao trener Dejan Jovović, kao ritam pesme koja je uvek išla pre početka nastupa naše reprezentacije a koju izvodi Beogradski Sindikat (”Sija sunce kao zlato, svi u napad samo hrabro, znaj da u Beogradu, danas je dan za pobedu). Posebno su nam bile zanimljive izjave naših momaka kako se najviše druže sa Hrvatima, odnosno sa Hrvaticama, odbojkašicama… I reprezentativci ostalih zemalja su bili zanimljivi, ponajviše Grci koji su uvek veseli (a engleski tu i tamo nabadaju).

Sve u svemu, fantastično iskustvo i lepo druženje na Banjici.

Na završnom sastanku press sektora preuzeli smo opremu i potpisali reverse, dobili poslednje instrukcije pred početak EYOFa. Takođe smo preuzeli i akreditacije koje su nam bile glavna identifikacija za vreme igara. Sastanak smo imali u Olimpijskom Selu, odnosno studenskom gradu koji je specilajno bio sređen za tu priliku. Trg u studenskom gradu je bio prelepo uređen, sa zastavama zemalja učesnica. Postavljeni su bili i šatori i velika bina. Centralna čitaonica je takođe bila uređena za potrebe EYOFa. Sve je bilo spremno za rad. Fontana na trgu olimpiskog sela je, ispostavilo se, bila kasnije glavna atrakcija mladim olimpijcima.

Nakon sastanka press sektora, tim lider je pozvao 2 koleginice i mene. Ranije je bilo priče da ćemo gostovati na nekom od medija, pričati o volonterima, EYOFu itd. Ovaj put nas je tim lider potpuno iznenadio i rekao nam da ćemo dati intervju za EuroSport. Ekipa EuroSporta je nekoliko dana pre početka EYOFa stigla u Beograd i krenuli su sa prikupljanjem materijala. Bio sam iznenađen ali brzo sam se sabrao i bio spreman da dam intervju. Fino je prošlo, jedna koleginica se malo zbunila ali oprostićemo joj.

2 dana nakon toga tim lider me obaveštava da ću biti priključen ekipi koja gostuje u “Žikinoj šarenici” na RTS-u. Toga dana isped olimpijskog sela sačekao me je kombi i 7 volontera. Priključio sam se ekipi i krenuli smo put Ljiga, gde se u okolini snimala emisija. Ceo taj dan je priča i doživljaj za sebe. Upoznao sam pre svega te volontere sa kojima sam išao na gostovanje : Ružu, Jelenu, Milicu, Filipa… Nakon jednočasovnog putovanja stigli smo u selo pored Ljiga. Obučeni u volonterske uniforme EYOFa uleteli smo u program, brzo su nas rasporedili. Sa sobom smo poneli i poklone EYOFa za decu sa Kosova. Od nas osmoro, troje su bili predodređeni za priču, a petoro da podelu poklona. Došao je i momenat živog prenosa, i naših “5 minuta” na RTS-u. Nakon Ruže i Vanje, došao sam na red i ja da kažem nešto o EYOFu. Nisam imao tremu, znao sam šta trebam da pričam, ali sam imao problem što nisam saslužao Ružu i Vanju, tako da sam se uplašio da ne ponovim ono što su one već rekle. Ipak, sve je ispalo ok. Nenadano, imali smo još dodatnih 5 minuta na RTS-u. Gost emisije je bio Bora Čorba, i u trenucima kada je on pevao nas 6 volontera (5 volonterki i ja) smo đuskali pored Bore. Još jedno fenomenalno iskustvo i doživljaj. Nakon emisije, slikali smo se sa Žikom i Borom. Odmah se uputili ka Beogradu i usput sabirali utiske. Svi su bili oduševljeni i puni priče. Prelepo nam je bilo. Hvala EYOFu na lepim trenucima (a EYOF tada još nije ni počeo).

PS. Možete očekivati još 2 dela

Kako je vreme odmicalo, EYOF priča je imala sve više smisla, dešavale su se i konretnije stvari osim treninga po sektorima. Tako je na programu bio i dolazak baklje u Beograd. Iako smo imali svoje sektore, na događanjima pre EYOFa smo svi radili sve, kako nas rasporede. Dobio sam poziv da se priključim volonterima kod dolaska baklje. Malo sam zakasnio i umesto na Adu ostao sam na Kalemegdanu, priključio se jednoj ekipi volontera i dobio zaduženje “muška ikebana”. O čemu se zapravo radi, imao sam zaduženje da u uniformi volontera stojim na zidiću iznad rimskog bunara blizu pobednika. Na izgled smešno, međutim najbinije u celoj priči mi je bilo da sam uključen u organizaciju jednog velikog događaja (EYOF nije bio samo onih 7 dana takmičenja, već i mnogo više od toga) , makar i samo pozirao, bio sam tu, na 20 metara od mesta gde se palio olimpijski plamen. Na svu sreću nisam bio jedina “muška ikebana”. Tu su bila još tri momka : Miloš, Marko i Nebojša. Malo smo zbijali šale na svoj račun oko tih ikebana, ali sve u svemu atmosfera je bila skroz pozitivna. Bilo mi je izuzetno drago što sam upoznao te ljude. Miloša i Marka sam i kasnije video par puta, a sa Nebojšom sam ostao u kontaktu.

Dolazi i baklja, svi na svoja mesta, direktan prenos na RTS-u. Mnogo ljudi je tada bilo na Kalemegdanu, sve je izgledalo glamurozno. Zaista prelep osećaj, jednostavno skače adrenalin. Na velikom platnu pratimo šta se dešava i baklja dolazi do tvrđave. Nekoliko volontera je baš i donelo do Pobednika na Kalemegdanu. Nakon paljenja plamena, naša zaduženja su bila gotova. Prelepo je bilo te letnje večeri.

Pomenuću ovde i tu filozofiju oko volontiranja. Mnogi su me pitali zašto sam se prijavio kada me ne plaćaju, i praktično radim za džabe. Postoji nešto što se ne može izraziti u novcu, to su pre svega ljudi, nova prijateljstva, doživljaji, iskustvo. Što se materijalnih stvari tiče, dobili smo opremu (kačkete, nekoliko majci, kratke pantalone) ali mnogo više od toga vrede ljudi koje sam upoznao.

Završene su Evropske Olimpijske Igre za Mlade (EYOF) koje su bile održane u Beogradu. Drago mi je da sam bio deo cele organizacije, makar i kao volonter. Posle svega, ne mogu a da se ne osvrnem na ceo tok priprema i trajanja EYOFa, naravno iz ugla volontera. Da bi utisci bili pregledniji, napisaću tekst iz više delova.

Kako je sve počelo? Aprila meseca na mom fakultetu sprovedena je prezentacija EYOFa sa naglaskom da traže volontere. Nisam u prvi mah znao o čemu se radi, ali mi je sama reč Olimpijski bila dovoljna da se prijavim. Jednostavno sam želeo da budem u toj priči makar i kao volonter. Pri prijavi je bilo potrebno navesti sektor volontiranja, odabrao sam Press, pre svega što imam neko iskustvo koje sam stekao radeći na sajtu bor030.net, stoga sam želeo da sa ovog događaja pokupim fino iskustvo. Moj najbolji prijatelj sa fakulteta, koji se inače isto zove i preziva kao ja, se takođe prijavio. Nismo odabrali isti sektor, već je svako odabrao ono što mu se dopada. Kasnije sam svatio da u volontiranje ne moraš da uđeš sa društvom, jer kasnije na svakom koraku upoznaš nekog novog volontera. Nakon mesec dana usledili su prvi direktni razgovori sa Tim liderima sektora. Glavni i odgovorni čovek u mom sektoru je bio Aleksandar Marković novinar sa SOS kanala.

Krenuli su i prvi sastanci. U ovakvim situacijama vrlo je bitna motivacija. Ako nemaš predhodno iskustvo i ne znaš šta te čeka, jedina motivacija ti je priča koju su ti pričali. Meni je sve bilo po malo imaginarno, nisam znao kako će sve to da funkcioniše, ali sam imao volju da učestvujem. Međutim kad krenu da te cimaju, sastanak jedan, dva i tako dalje, na trenutke sam i gubio volju. U početku nema te jurnjave i tog glamura Olimpijade koji sam očekiva, ali kako je vreme odmicalo, cela priča se sve više zahuhtavala. Nakon uvodnih sastanaka, gde smo prisustvovali svi, podelili su nas u sektore, tako da su se dalji sastanci (treninzi) odvijali po sektorima.

Krenuli su i prvi zanimljivi momenti, kao na primer “Boletove Olimpijske igrarije” na Adi, gde smo se mi volonteri takmičili u igrama bez granica. To je bilo moje prvo veće druženje sa volonterima u EYOFu. Fenomenalno smo se proveli, takmičili, družili se, dobili i prve EYOF majice. Tada sam uvideo da volontiranje na EYOFu neće biti samo suvi rad već pre svega kontakt sa puno zanimljivih ljudi, druženje, prelepo iskustvo. Upoznao sam i prve volontere, što iz svog sektora, što iz ostalih. Na kraju dana sam shvatio da sam zahvalan sebi što sam se prijavio za EYOF volontere i da ta moja odluka sigurno nije promašaj.