Bojan Obradović

Kao novinaru koji je preuzeo zadatak da javnost obaveštava o lokalnim sportskim rezultatima, ukazala mi se, pre dve godine, čast da prvi pišem izveštaje o početnim uspesima talentovanog borskog strelca Bobane Veličković.

S obzirom na to da sam i ja u to vreme bio na početku novinarske karijere, teško mi je bilo da, videvši zaista redak sportski potencijal i talenat (a to su mi potvrdili i stručni ljudi u streljaštvu), zadržim meru i prisebnost u izveštavanju i da ne dozvolim da medijska euforija ugrozi emotivni mir četrnaestogodišnje devojčice. Iako je tek počela blistavi pobednički pohod ona je, na svakom sledećem takmičenju, postepeno popravljala rezultate koji su, vrtoglavom brzinom, postali vrhunski.

U strahu da (zbog mojih najava) javnost pred Bobanu Veličković ne postavi prevelika očekivanja (jer u sportu kad-tad mora da se oseti gorčina poraza, ali nikako nije dobro razočaran početi karijeru), nestrpljivo sam čekao rezultate njenih prvih velikih takmičenja u najjačoj domaćoj konkurenciji. I sve što sam saznao, potvrdilo je ono što sam naslućivao: Bobana je kao kadetkinja oborila državni juniorski rekord discipline standardni vazdušni pištolj (384 kruga u osnovnom delu- 40 dijabola). Borsko dete, koje je na vatrenu liniju izlazilo pravo sa napornog puta, u farmerkama i patikama, sa oružjem pozajmljenim od beogradske “Crvene Zvezde”, zatim je nastavilo da redom pobeđuje mlade domaće strelce koji godinama nose epitet srpskih olimpijskih nada- B.Zarić, A.Ristović, J.Grgić, sestre Arunović, itd. Pobedom u finalu seniorskog Kupa, nad legendarnom Jasnom Šekarić (i to tako što je za poslednji hitac imala “mirniju” ruku), Bobana Veličković se i definitivno svrstala u red sportista na koje ova država mora da obrati posebnu pažnju.

Nažalost, upravo početkom ove godine, u vreme kada su se za rezultate borskog strelca zainteresovali i moćniji mediji u Srbiji, dogodio se raskol u Bobaninom matičnom klubu- “Metalcu” zbog kojeg su mi neutralni posmatrači postavili do sada najteži zadatak- da pokušam da odgovorim na suštinsko pitanje: “Da li je Bor sredina u kojoj su mogući vrhunski sportski rezultati?”. Ovog puta čak su i uslovi za rad (od kojih je sve i počelo) manje bitni, glavni je problem ljudski faktor koji je uslovio da između dva Bobanina kluba- starog “Metalca” i novoosnovanog “Bor 030” padnu teške reči i nastane konflikt u kojem je nemoguće neutralno presuđivati. Jer, oba kluba traže zaštitu od daljeg međusobnog povređivanja…

Nezamisliva je situacija u kojoj i zvanično najperspektivniji strelac Srbije nema gde da trenira. Najgore u svemu jeste što oba kluba imaju suprotstavljene jake argumente koji ne vode rešenju i kompromisu, već kao da iniciraju novi konflikt sa nesagledivim posledicama.

Bobana Veličković je pristupila mladom klubu “Bor 030”, uvek ističući da želi da radi sa trenerom Bobanom Markovićem koji je i uveo u svet streljaštva i stvorio stabilnu osnovu da dalje napreduje. Zajedno sa roditeljima nekoliko svojih uspešnih takmičara, Boban Marković je formirao drugi klub sa namerom da stvori adekvatne uslove za rad najboljih strelaca u Boru, obrazloživši, pritom, da su rezultati Bobane Veličković nadrasli stari klub koji više ne može da je prati. U svojoj nameri “Bor 030”, za osam meseci rada, očigledno- nije uspeo, ali treba biti objektivan i priznati da bi, u trenutnom materijalnom položaju društva, bilo čudo i da jeste.
Najtrofejniji klub u gradu, “Metalac FOD” proslavio je, prošle godine, trideset godina rada. S obzirom na to da je preko noći, bez naknade, ostao bez najperspektivnijeg strelca i još nekoliko odličnih takmičara sa kojima je planirao pohod na nove trofeje, a zbog svega što se dogodilo, odrekao se i zasluga (samim tim i odgovornosti) za sve buduće rezultate Bobane Veličković, “Metalac” samo traži da se sačuva godinama stvarano dostojanstvo kluba. I mada kažu da su Bobani vrata “Metalca” uvek otvorena, nije im jasno zašto se od njih očekuje da svoju streljanu, u koju su godinama ulagali i opremili je uz pomoć sponzora- Fabrike opreme i delova, ustupaju drugoj “firmi”, bez ikakve satisfakcije. S obzirom na kratku (a čemernu) istoriju međusobnih odnosa dva borska kluba, pitanje jeste logično: zašto bi npr. “Crvena Zvezda” dozvolila fudbalerima “Partizana” da treniraju na “Marakani”…

Bez obzira na sve što se dogodilo, odgovor na pitanje “Da li Bor može imati sportistu na Olimpijadi?”, daće (na sreću), sama Bobana Veličković koja je nastavila da pobeđuje i na međunarodnim turnirima (dva nastupa- dve pobede u Mađarskoj i Slovačkoj), ali i u novoj sezoni streljačkog Kupa Srbije. Njen najbolji rezultat već je mogao da je odvede u finale prethodne Olimpijade, zašto ne očekivati da neki budući može biti još bolji?
Spor dva kluba na kraju će se rešiti principom čistih računa, ali je neophodno da se to dogodi što pre. Jer, sve snage borskog streljaštva moraju se usmeriti ka glavnom cilju- pomoći talentovanom strelcu da se izbori za standardno mesto u reprezentaciji (u kojoj je izuzetna konkurencija- sada su tu sve sami svetski prvaci), za stipendiju koja sledi talentovanim sportistima i pružiti joj mogućnost da i dalje raduje grad svojim rezultatima. Iz ove pozicije vidim da se svi u Boru iskreno raduju uspesima Bobane Veličković, a zasluga za sve buduće uspehe, ma kakvi oni bili, biće, na kraju, ionako- samo njena. Ko je, uostalom, zaslužan za medalje Jasne Šekarić !?

U kratkoj istoriji Bora, grada nastalog zbog i oko rudnika bakra, na mestu urbanizovanih pašnjaka (na silu od prirode otetih), svojevrsna analogija između trenutnog značaja grada i kvaliteta života u njemu uspostavljena je u sportu. I dok je srpski sport na volšeban način “eksplodirao” krajem XX veka, i to baš na početku novih turbulentnih vremena za nesrećne narode Balkana, borski se sport, zajedno sa gradom, počeo povlačiti “u sebe”. Zagledani u sopstvene egzistencijalne probleme, a bez mogućnosti da (više od deset godina) poziv “S.O.S” upute bilo kome, Borani su sunovrat u sportu, kulturi i još mnogo čemu prihvatili kao sporednu i očekivanu posledicu materijalnog kraha. Kao da kvalitet života nije bitan koliko i sam život… U instiktivnoj borbi od danas do sutra (bez dugoročnih planova) i u sportu je izreka “koliko para, toliko muzike” prihvaćena kao jedina i neprikosnovena istina. Reklo bi se da je slepilo od previše svetlih ideja zamenilo slepilo materijalizma…

Na sreću, problem volje i samosažaljenja ne postoji na terenu. Sportista ne posustaje! Čak i kada je svestan sopstvenih slabosti i pozicije autsajdera, želi uspeh (pobedu), traži bilo kakav način da bude bolji (mudriji, spretniji) od rivala. Vitalnost sporta zaista pokazuje vitalnost društva, a radost pobede protiv favorita može se uporediti sa onim što je potrebno i životu u Srbiji.

Borski sport jeste vitalan. Ne samo zbog izuzetno vrednih rezultata u pojedinačnim sportovima (u kojima se, pošteno rečeno, i lakše i brže krči put do vrha- bez zavisnosti od tzv. “kolektivnog duha”), već i zbog činjenice da Borani vole sport: malo je sredina sa tolikim procentom dece u klubovima, a sportska publika u gradu poštuje i poznaje sport i rado prati zanimljiva takmičenja (iako gradu nedostaju vrhunske sportske predstave)…

Zbog svega što je borski sport nekada bio (kao bajka deluju utakmice svih mogućih reprezentacija u Boru, Prva fudbalska liga u “velikoj” Jugoslaviji, bokserski spektakl sa prepunim Sportskim centrom “Mladost”, košarkaški kamp na Savači u kojem su zlatne reprezentativce “proizvodili” najbolji stručnjaci, čak i treneri iz Amerike…), današnjem borskom sportu, pre svega ekipnom, nametnut je kompleks “trećerazrednog”… Krivi su za taj kompleks i sami sportski radnici (savezi u Srbiji) koji uporno izbegavaju upoređivanje kvaliteta između različitih sportova (valjda zbog želje da dobiju veće “parče finansijskog kolača” ) i pokušavaju da sakriju prave vrednosti svojih rezultata u glupoj situaciji da se i treći i četvrti rangovi po kvalitetu nazivaju prvim i drugim ligama… I rukometašice su u “Superligi”, najjačem domaćem rangu koji se jednostavno zvao “Prva liga” u vreme kada su naši klubovi bili najbolji u Evropi. Sada su, očigledno, moderni prefiksi “Super, Ultra, Premijer i sl.”… Još je gluplje što ih zovemo “srpskim” ligama u državi koja se zove Srbija i to što se trećina borskih klubova takmiči u istočnim, druga trećina u južnim grupama, a treća pripada “savezima centralne Srbije”. Zašto jednostavno ne pogledaju geografsku kartu?! Sport nikada ne bi smeo da se stidi svog ranga i svog statusa jer se sakrivanjem neuspeha (poraza) gubi smisao takmičenja. Kao običan gledalac mislim da na slabu posećenost utakmica nisu uticali ni loša materijalna situacija ni prenosi stranih liga (meni je, recimo, već muka od utakmica tipa “Bilbao”-”Osasuna”), već, prosto- lažna slika o sopstvenim vrednostima koja publiku ne može prevariti. Borski sport je realno tu gde je, čak se čini i da postepeno napreduje… Ne može se očekivati ni više ni brže ako se zna da se klubovi danas oslanjaju samo na sopstvene snage (neki drugi jednostavno kupe kvalitetne igrače), ali i zbog toga što je sport mnogo napredovao u odnosu na onaj iz perioda koji se pominje kao “zlatno doba”… Još kada se vidi da se Bor uglavnom upoređuje sa sebi ravnima, pa čak i sa većim gradovima, nerazumno je stideti se… Mnogo više trebalo bi da brine to što se ove godine u Boru plač prve bebe u porodilištu čuo tek posle Božića, pa se postavlja pitanje kojim ćemo to podmlatkom popunjavati klubove kojih je sve više na listi Sportskog saveza?! A realno je i to da se pojavljuju neki novi sportovi, možda i čudni starijoj generaciji, ali koji su privlačni mladima.

I dok Srbija još uvek traži “bolju” budućnost, dok se polemiše o tome da li ovakav rudarski Bor uopšte (treba da) postoji, borski sportisti, svojevrsni amateri među profesionalcima i profesionalci među amaterima čekaju da prođe sveopšta tranzicija (malo se odužila, zar ne?) da bi znali šta će na kraju prevagnuti. Zar to nije opet slično što čeka i grad za koji se, simbolično, bore na sportskim terenima? Biće, valjda, i za sport i za grad vremena za inverziju pomenute izreke u “Koliko muzike, toliko para…”