Može li Bor imati sportistu na Olimpijadi ?
Kao novinaru koji je preuzeo zadatak da javnost obaveštava o lokalnim sportskim rezultatima, ukazala mi se, pre dve godine, čast da prvi pišem izveštaje o početnim uspesima talentovanog borskog strelca Bobane Veličković.
S obzirom na to da sam i ja u to vreme bio na početku novinarske karijere, teško mi je bilo da, videvši zaista redak sportski potencijal i talenat (a to su mi potvrdili i stručni ljudi u streljaštvu), zadržim meru i prisebnost u izveštavanju i da ne dozvolim da medijska euforija ugrozi emotivni mir četrnaestogodišnje devojčice. Iako je tek počela blistavi pobednički pohod ona je, na svakom sledećem takmičenju, postepeno popravljala rezultate koji su, vrtoglavom brzinom, postali vrhunski.
U strahu da (zbog mojih najava) javnost pred Bobanu Veličković ne postavi prevelika očekivanja (jer u sportu kad-tad mora da se oseti gorčina poraza, ali nikako nije dobro razočaran početi karijeru), nestrpljivo sam čekao rezultate njenih prvih velikih takmičenja u najjačoj domaćoj konkurenciji. I sve što sam saznao, potvrdilo je ono što sam naslućivao: Bobana je kao kadetkinja oborila državni juniorski rekord discipline standardni vazdušni pištolj (384 kruga u osnovnom delu- 40 dijabola). Borsko dete, koje je na vatrenu liniju izlazilo pravo sa napornog puta, u farmerkama i patikama, sa oružjem pozajmljenim od beogradske “Crvene Zvezde”, zatim je nastavilo da redom pobeđuje mlade domaće strelce koji godinama nose epitet srpskih olimpijskih nada- B.Zarić, A.Ristović, J.Grgić, sestre Arunović, itd. Pobedom u finalu seniorskog Kupa, nad legendarnom Jasnom Šekarić (i to tako što je za poslednji hitac imala “mirniju” ruku), Bobana Veličković se i definitivno svrstala u red sportista na koje ova država mora da obrati posebnu pažnju.
Nažalost, upravo početkom ove godine, u vreme kada su se za rezultate borskog strelca zainteresovali i moćniji mediji u Srbiji, dogodio se raskol u Bobaninom matičnom klubu- “Metalcu” zbog kojeg su mi neutralni posmatrači postavili do sada najteži zadatak- da pokušam da odgovorim na suštinsko pitanje: “Da li je Bor sredina u kojoj su mogući vrhunski sportski rezultati?”. Ovog puta čak su i uslovi za rad (od kojih je sve i počelo) manje bitni, glavni je problem ljudski faktor koji je uslovio da između dva Bobanina kluba- starog “Metalca” i novoosnovanog “Bor 030” padnu teške reči i nastane konflikt u kojem je nemoguće neutralno presuđivati. Jer, oba kluba traže zaštitu od daljeg međusobnog povređivanja…
Nezamisliva je situacija u kojoj i zvanično najperspektivniji strelac Srbije nema gde da trenira. Najgore u svemu jeste što oba kluba imaju suprotstavljene jake argumente koji ne vode rešenju i kompromisu, već kao da iniciraju novi konflikt sa nesagledivim posledicama.
Bobana Veličković je pristupila mladom klubu “Bor 030”, uvek ističući da želi da radi sa trenerom Bobanom Markovićem koji je i uveo u svet streljaštva i stvorio stabilnu osnovu da dalje napreduje. Zajedno sa roditeljima nekoliko svojih uspešnih takmičara, Boban Marković je formirao drugi klub sa namerom da stvori adekvatne uslove za rad najboljih strelaca u Boru, obrazloživši, pritom, da su rezultati Bobane Veličković nadrasli stari klub koji više ne može da je prati. U svojoj nameri “Bor 030”, za osam meseci rada, očigledno- nije uspeo, ali treba biti objektivan i priznati da bi, u trenutnom materijalnom položaju društva, bilo čudo i da jeste.
Najtrofejniji klub u gradu, “Metalac FOD” proslavio je, prošle godine, trideset godina rada. S obzirom na to da je preko noći, bez naknade, ostao bez najperspektivnijeg strelca i još nekoliko odličnih takmičara sa kojima je planirao pohod na nove trofeje, a zbog svega što se dogodilo, odrekao se i zasluga (samim tim i odgovornosti) za sve buduće rezultate Bobane Veličković, “Metalac” samo traži da se sačuva godinama stvarano dostojanstvo kluba. I mada kažu da su Bobani vrata “Metalca” uvek otvorena, nije im jasno zašto se od njih očekuje da svoju streljanu, u koju su godinama ulagali i opremili je uz pomoć sponzora- Fabrike opreme i delova, ustupaju drugoj “firmi”, bez ikakve satisfakcije. S obzirom na kratku (a čemernu) istoriju međusobnih odnosa dva borska kluba, pitanje jeste logično: zašto bi npr. “Crvena Zvezda” dozvolila fudbalerima “Partizana” da treniraju na “Marakani”…
Bez obzira na sve što se dogodilo, odgovor na pitanje “Da li Bor može imati sportistu na Olimpijadi?”, daće (na sreću), sama Bobana Veličković koja je nastavila da pobeđuje i na međunarodnim turnirima (dva nastupa- dve pobede u Mađarskoj i Slovačkoj), ali i u novoj sezoni streljačkog Kupa Srbije. Njen najbolji rezultat već je mogao da je odvede u finale prethodne Olimpijade, zašto ne očekivati da neki budući može biti još bolji?
Spor dva kluba na kraju će se rešiti principom čistih računa, ali je neophodno da se to dogodi što pre. Jer, sve snage borskog streljaštva moraju se usmeriti ka glavnom cilju- pomoći talentovanom strelcu da se izbori za standardno mesto u reprezentaciji (u kojoj je izuzetna konkurencija- sada su tu sve sami svetski prvaci), za stipendiju koja sledi talentovanim sportistima i pružiti joj mogućnost da i dalje raduje grad svojim rezultatima. Iz ove pozicije vidim da se svi u Boru iskreno raduju uspesima Bobane Veličković, a zasluga za sve buduće uspehe, ma kakvi oni bili, biće, na kraju, ionako- samo njena. Ko je, uostalom, zaslužan za medalje Jasne Šekarić !?