Saša D. Lović WeBlog

Da li znaš šta je to branding?

To je kad na after work partyju, najčešće posle ležernije nouveau cuisine u nekom trendy fancy kafiću, corporate manager naloži svom najboljem head hunteru da na team buildingu izabere nekoliko mladih advertisera, copywritera, marketing freakova, opinion makera i trendsettera, koji će nakon streaminga na creative meetingu među sobom odabrati team managera, i na višednevnom brain stormingu, ako treba i preko online-confference, tek uz kratke coffee breakove i lagani finger food, od nekog imena napraviti takav autentični trade mark…

(In Memoriam: Милан Младеновић, 1958–1994, „Екатарина Велика”)

Бићу искрен – нисам сигуран да чак имамо своју садашњост.
Извесно је да стихијски идем кроз живот, па где се зауставим.
Једно је сигурно – никад не знам у ком ћу смеру кренути.
(Милан Младеновић)

Више смелошћу духа но правим погоцима, Милан Младеновић је заталасао своје време. Остао је скривен у свом херметичном омотачу, са изузетним осећајем за музику стиха – као непресушни стваралац речи – бића; као иза тамничких решетака остао је скривен његов митски свет. Као да је одувек мислио да није у стању да уочи истински значај проблема, није чак ни стигао да се од њега уплаши, нити да похвата његове законистости; проблем га је престигао и смрвио…

…Прете ми ноћу у моју собу тихо уђу
нађу ме будног где слушам откуцаје сата
приђу ми тихо док имам камен уместо срца
лагано склопе прсте око мога врата.
(„Рано изјутра”)
Човек се диже у висине на крилима својих илузија, а најзад, поуку му даје сама наша судбина, сами наши удеси. На том искуству песник наставља стихове свога јада у својој поезији ставља у погон механизам неочекиваних и значајних веза међу стварима: пустио је да се слике и метафоре сударају, суочио речи у неочекиване сусрете, узвишено и банално спајао у нови квалитет.
Мислим да је доста патетично време у коме живимо… Ако имаш доста јаке одбрамбене механизме, онда то не може да те дотакне; међутим, ако мало шире отвориш очи, онда све јасно видиш. Врло је тешко да оно што видиш кажеш и пренесеш људима, а да не испаднеш баналан.
Уместо да разбија окове, поезија песника баца у окове. Поезија је, у ствари, замена за вечито прижељкивање неисказаности која песника гуши испод „лешева”, закона, традиције, испод прихваћених конвенција. А како препознати себе у мору конвенционалности? Каквог онда има смисла – упознати себе, када упознати себе значи извршити замену!?
Охрабрује ли чињеница, што нам дело Милана Младеновића доказује, да пролазећи кроз многе векове, људски идентитет остаје исти, и да је вечит? Идеја да је људска судбина увек потресна, трагична током читаве историје, у свакојаким преокретима, свакако застрашује.

…Магла чешља прамен на улици
хладан дах са запада
гар се црни свуда по снегу
плава блуза и кифла пред час
рођен сам у гету
тако нешто задаје страх
рођен сам у гету
тачно у час да видим…
(„Гето”)
Орфејева уста певају испод земље, окупљају комаде његовог тела и припајају их глави. Та уста ипак певају о љубави. Опет и ипак. А љубав буди мртве, обгрљује супротности. Милан је био дечак из воде, воде као средства обнављања, као извора живота. Он је гласом водио и усхићивао. Широки токови стихова које нам је подарио, преплављују тоном смирености, ма колико у њима врвело од струја у судару…
Борите се за своју личну слободу, не дозволите да вас лажни сребрњаци и криво оправдане норме угуше…
Борите се за свој живот..
Слобода се најчешће завршава у ропству. Ако нико не воли свога ближњег, ако је све неподношљиво, ако наука и религија не дају одговоре на питања која нас највише муче, онда ни поезија не може ништа битно поправити. Човек је остављен на ивици амбиса… чујемо данас са свих страна.
А уме ли још ико да слуша поезију? Њена порука није помодна. Њу не можемо сматрати просто „културном”. Тачније, дело Милана Младеновића не може тек тако да се једноставно упише у историју културе. Научимо поново да се дивимо. Он је познавао моћ чуђења и дивљења. Никада није заборавио питање крајњег исходишта.

… Добро знаш
сваку реч
сваки знак
како најлакше
најбрже
најслађе
рећи
одлазим…

( преузето из Бележнице )

’’Verujem da smo biljni narod,
Otkud inače mir
Ukojem čekamo opadanje lišća?
Otkud smelost
Da se spustimo niz tobogan ssna
Do blizu smrti
Sigurni
Da ćemo ponovo biti kadri
Da se rodimo.
Verujem da smo biljni narod –
Ko je ikada video
Drvo koje se buni?’’

Ana Blandijana

Projektanti srpskih vizija moraju da stupe u kontakt sa unutrašnjim iskustvom novih generacija, a to nije izvodljivo bez pitanja o istini i pitanja o dobrom životu. Pojmovi nauke, demokratije, ljudskih prava i umetnosti, imaju nešto s tim pitanjima. Posle 1000 godina eksperimenata sa askezom, skromnošću, čežnjom, istraživanjima i naporima, Srbi znaju – ili misle da znaju – da čoveku nije primereno da bude bedan i lišen nasleđa i da se predaje.
Kako to da se zaboravilo sve što je vredelo u prošlom veku? Čovek, Radnik, Umetnik. Mnoge krojitelje novog poretka zanima srpstvo, ali na jedan klerofašistički način, kao što je to bio slučaj četrdesetih godina prošlog veka u određenim krugovima oko Dimitrija Ljotića, a ne zanima ih srpstvo kroz jednu miroljubivu koegzistenciju, stvaralaštvo i izgradnju, kakvo u biti ono i jeste.
Ovo pitanje postavljam zato što smatram da nas ima više koji mislimo isto na ovu temu, ali nas manjina stalno ugrožava namećući nam stavove – kako je naše mišljenje nasleđe komunističke dogme, a njihovo (eritrofobsko) proevropsko, napredno – a u stvari nazadnjačko.
Čovek – funkcionalno i misleće biće, a ne rob, jeftina radna snaga.
Radnik - funkcionalno i misleće biće, a ne robot, objekat manipulacije.
Umetnik - funkcionalno i misleće biće, a ne zanatlija, estadno-vašarka marioneta.
Srbin Čovek –funkcionalno i misleće biće, nacionalno svestan, filantrop, od Rastka Nemanjića, preko Aleksandra Karađorđevića, do Aleksandra Vulina i Čedomira Jovanovića.
Srbin Radnik – funkcionalno i misleće biće, od Filipa Filipovića, preko Svetozara Markovića, do Zorana Đinđića.
Srbin Umetnik- funkcionalno i misleće biće, od Njegoša, preko Nikole Tesle, do Miroljuba Todorovića.
Ovo je poziv svima da ustanu i kažu da je eritrofobija nepotrebna jer je i nema, poziv svima da krenu i dokažu da nismo biljni narod, poziv na dostojanstvo i borbu protiv demona prošlosti i savremenih demona – Demona izgubljenosti.

„Osnovni problem svake političke filozofije je problem legitimacije vlasti. Šta nas motiviše da poštujemo naređenja? Ovo pitanje ima dva ekstremna odgovora, oba nepolitična. Prvi glasi: slušam samo ona uputstva koja smatram dobrim, tačnije, najboljim. Ali to znači: ja uopšte ne slušam, nego dopuštam da me u krajnjem slučaju nagovore ili ubede. Bilo kako, činim samo ono što želim, ne obazirući se na tuđu zapovest.
Ovaj odgovor bismo mogli nazvati anarhističkim. To je nepolitičan odgovor. On ne zna za problem legitimacije vlasti. On ne zna za razliku između legitimne i nelegitimne vlasti, jer je za njega vlast kao takva nelegitimna. Ovaj način mišljenja je danas veoma rasprostranjen. Za mnoge je već sam izraz ‘vladajući’ izraz kritike, čak gotovo pogrdna reč. Anarhizam postaje političan kada se konstituiše u pokretu, s ciljem da ukine postojeću vlast protiv volje ostalih, i u tu svrhu sam pokušava da vrši vlast, čak iako je ona po prirodi svojoj privremena.
Drugi nepolitičan odgovor glasi: Slušam iz straha, jer mi ništa drugo ne preostaje. Šteta koju trpim zbog neposlušnosti uvek nadmašuje štetu zbog poslušnosti. Ovo je odgovor roba. Ni njega ne zanima pitanje legitimacije vlasti. Njegova poslušnost nema veze sa odobravanjem. Otuda je vlast nad robovima, kako kaže Aristotel, suprotna političkoj vlasti.”
(Robert Spaemann: iz eseja „Utopija slobode od vlasti”)

Pre no što sam pristupio pisanju, potrošio sam dosta vremena razmišljajući kako, na koji najpristupačniji način uspostaviti komunikaciju sa Vama, ovde prisutnom publikom. Kada dajem etičku / moralnu / karakteristiku vremena u kojem živim, pretvaram se u mrak i strah sa ulica.Strah koji proživljavamo, ponašanje i osećanja ljudi: postajemo nepovjerljivi, plašljivi, izbegavamo susrete, postajemo osetljivi na sve što se vidi i što se čuje. Zapitati se, kakvi smo mi to ljudi, kakav sam ja karakter, kakve su moje unutrašnje osobine kao čoveka. Ponašam li se u skladu tri Platonova načela, da u životu treba sve činiti kroz: DOBROTU, ISTINU I LEPOTU, ili je posredi nešto drugo. Za sve to, meni je bila potrebna osnovna misao, misao kao vodilja prožeta snažnim osećajem radosti, sreće i zadovoljstva. Motiv kao pokretač umetničkog doživljaja, pronašao sam u ljubavi i medjusobnom razumevanju kao temelj sreće, a ne na imovini i bogatstvu, onom materijalnom čemu se na žalost, obično teži .

Prava umetnost daje umetnički zamah - zaboravi na razliku između legitimne i nelegitimne vlasti, jer za tebe vlast kao takva treba da je nelegitimna, čak iako je ona po svojoj prirodi privremena, a ona pogrešna upozorava da lažnost nema puta do duha - šteta koju trpim zbog neposlušnosti uvek nadmašuje štetu zbog poslušnosti( ovo je odgovor roba ). Autor koji stvarajući oseća večno, to isto trebao bi osećati i konzument umetničkog dela. Stoga, čitati ili gledati treba samo ono sto nas približava večnosti, jer s njima osecamo svetove i prostore onih tajni što nastanjuju naš život.. Taj večiti plamen što gori u srcu, osvetljava mi put koji nalazim u sebi. Ako ga ne nađeš unutar sebe, uzalud ćeš ga tražiti negde drugde. Zato, putniče
treba krenuti, put je dug, težak, a prepreka mnogo…Skulptura, slikarsko platno, napisana pesma ili muzika koju izrađuješ, slikaš, pišeš, slušaš ili komponuješ, pretvoriće plamen u buktinju, dok posmatraš i poštuješ,
njegovo ce svetlo postepeno ojačati. Tada ćes znati da je početak puta pronađen, a kad pronađes kraj, njegovo ce svetlo iznenada postati beskonačno.
Zaboravio sam na razliku između legitimne i nelegitimne vlasti, jer za mene vlast kao takva treba da je nelegitimna, čak iako je ona po svojoj prirodi privremena. Jednostavno, ne želim da budem rob, da me sputava kliše i uspostavljene norme ( dogme ). To trebaš stalno ponavljati u sebi!