Saša D. Lović WeBlog

Uzevši i obzir da je ljudski um
čudo i da će ovaj tekst
svako protumačiti kako mu se hoće,
pisaću očigledno, bez simbola i metafora
i neću pisati između redova.
( prim. Autora )

Sve što sam Ja učinio, vođen Poezijom i grafemama kao sredstvom izražavanja moje genijalnosti , sada, u svoj toj istorijskoj veličini, izgleda kao da je to upravo ono što je trebalo učiniti, kao jedino moguće što je jedan Pesnik mog kova i mogao da učini.
Veličina izuzetnih mudrosti je u tome što dostignu pravovremenost te genijalnosti. Ja sam to postigao prvenstveno zato što sam, kao pripadnik klase stvaralaca, znao, u traženju, uvek da pođem od teorije Poezije, koju sam oplemenjivao praksom, i na toj praksi gradio nove elemente teorije.
Ja sam, kao niko pre mene, niko na celoj kugli zemaljskoj, imao tu sposobnost, da u razvoju sopstvene genijalnosti, na odlučujućim raskršćima – prekretnicama tog razvoja, uvek nađem prava rešenja.
Prvo takvo raskršće je u izboru do takve Poezije koja će biti u stanju da organizuje grafeme kao sredstvo izražavanja moje genijalnosti i zauzme vodeću ulogu u svetskoj književnosti. Proces tog traženja postaje izoštreniji već 1988. godine, ali put, tada otkriven, postaje put Poezije tek 1997. godine , a to je onda kada sam Ja postao prvi čovek svetske avangarde.
Nije smo u pitanju suprotstavljanje efemernosti u Poeziji. I drugi su bili protiv efemernosti. Reč je u izboru rešenja, a Ja sam upravo to našao.
Prvo: Poezija se mora vratiti masama i usmenosti uopšte, i , pre svega, osloniti se na njihovu akciju.
Drugo: Pesnik na vrhu mora biti Čovek iz masa, onaj koji se dokazuje u svakodnevnim okršajima sa Neprijateljem usmenosti i iskonskog uopšte.
Od 1997. do 2001. godine, Ja sam, na prethodno nađenim rešenjima, stvorio monolitnu Poeziju kja je postala istinska Poezija masa i najznačajniji činilac u svetskoj književnosti.
Moja lična genijalnost, nema sumnje, dostigla je trajnu vrednost po tome, što sam Ja nalazio rešenja uzimajući u obzir sva prethodna iskustva, ranijih pokušaja Pesnika, nažalost neuspešnih ali izuzetne škole za Mene, uključujući i iskustva svih ranijih gibanja u svetskoj književnosti.
Ja sam u svemu tome Svoje osnovno usmerenje temeljio kako na teoriji Poezije tako i na praktičnom postavljanju Poezije u prostor. I da podvučem da Moj rad nikad nisam posmatrao izvan svetskosti i ispod položaja koji mu u svetskoj književnosti po zasluzi i pripada – a to je sam vrh!
Ja sam, realno sagledavajući odnose snaga, i među grafemama kao sredstvom izražavanja moje genijalnosti, i u svetskoj književnosti uopšte, sagledavajući kretanja i posledice dubokih promena, koje izazivaju nova otkrića, stalno tražio – i opet sa teorijskom osnovom Poezije – Svoj put, Svoju samosvojnost. Zato sam i često govorio da ima mnogo Poezija, ali samo je jedan put do Nje.
I da zaključim: Ja sam pre svega onaj koji dela – stvaralac. Takav sam izrastao u vodećeg Čoveka u svetskoj književnosti, takav sam izrastao u najsvetliju ličnost i u najautoritativnijeg vođu u istoriji čovečanstva. Za vas koji Me znate i volite, koji sledite moj put, biću uvek najdivniji čovek kome je sve ljudsko razumljivo. Za vas ću, s pravom, uvek biti Najveći pesnik koji je hodao kuglom zemaljskom.

’’ Noću se prikrada
Kroz gusto granje
I istinu potkrada
Istina je sranje !’’
G. C. Frdd, 1941.

tren razuzdan razuzda sve zauzdano što se uz vrisak pun sujete rastajaše od uzdi svojih poput deteta kome se seče pupčana vrpca ili radnika koji viče burazeru proburazi mi aortu a konj je plemenita životinja i pauk koji zalud plete mreže jer je konj brat vetrov i pauk uzvikuje dan i noć tvoje ime lucifere zar si nem dok čovek prži jaja a ona mu se obraća kao inferiornom biću želi deset na oko eh zalud grca čovek u procepu znatiželja rađaće nam telad telad takve više nema miriše joj butine da to je miris ruže konji ržu pauci cvile vlažnih ruku odlaze u rasejanje vetar drami put jednostavan i pust ga pozdravlja jer njegov brat je konj duplim dekom mu vida rane jadan li je put uzvikuje kupite moje uši u prodavnici mešovite robe lomne su iluzije dok čovek kiti jelek trepavicama njenim užeglom štrudlom napojio je konja loman i radošću prevejan mudrac cmizdreći dao je ime njenoj duši protkanoj hemoroidima koji krvare gore je smeštena smeša blažen je onaj koji puva kad procuri šulj teško ju je doseći opet se u snu javlja on kibicersko smeće i maže na krišku hleba mrtvog mačora teško ju je doseći kaže sa uma najvažniju stvar stvar je ona koja mu dolazi glave

to je vrdalama
ona zauzdava tren

OTO TOLNAI
BOJIM SE BIĆU IZUZETAK
Nemoj da me izbavljaš
gospode molim te
ovako će biti više muški
nemoj da me izbavljaš
mada ću se moliti
mali školarac okajava prvi smrtni greh
preklinjaću te ponizno
nemoj da me izbavljaš
mada ću suzama napuniti
sve tvoje sudove
napuniti tvoje ulubljene naprstke
svu rasušenu hektolitarsku burad
nakvasiću suzama
sve tvoje probušene crne čarape
preklinjem te nemoj da me izbavljaš
pusti pacova
vrednog neimara podzemne gradnje
neka probije sebi tunel kroz moj stomak
pusti vuka
kojeg sam kao u vreću zašio u sebe
neka samo mljacka moje lice
bolje da nam se diviš
kao što se još nisi divio
nezasitim ljubavnicima
molim te gospode nemoj da me izbavljaš
poslušaj moju molitvu kao pucanj čistog leda
nemoj da me izbavljaš
znam da nikad nikog nisi ni izbavio
ali bojim se da ću biti izuzetak
molim te nemoj da me izbavljaš
nemoj da me izbavljaš
molim te gospode.

Evo na šta me je ova pesma naterala:
Stihovi o kraju našeg životnog puta su ogromno iskušenje, jer se njima otkriva ono što mislimo da je priča života, oni nagoveštavaju priču bez dodatne pompeznosti, ali, treba li oni da nam daju odgovore ogolivši istinu? Teško je razumeti smrt i ništavilo, ta niko se još nije vratio ’’ odande ’’ da nam donese neki čvrst dokaz koji možemo da studiramo,zato je potreban bar tračak vere ili će nam, od tolikog razmišljanja ’’produvati zvučnici’’.Okrenimo se životu, dok još imamo vremena i razmišljajmo , recimo o fudbalu i novcu, i radujmo se svakom sunčevom zraku, dok živimo, a posle…’’ molim te nemoj da me izbavljaš nemoj da me izbavljaš molim te gospode.’’