Đuveč je u špajz
Bojažljivo, Siniša spoljnim delom kažiprsta dodiruje žicu.
On kleči pored skroz-na-skroz rastavljenog šporeta marke ’’Gorenje’’. Sa desne strane stoji tronožac ( koji mu služi kao stočić ), na njemu stoje pepeljara, kutija cigareta, upaljač, flaša i poluprazna čašica ( oko nje lete sitne mušice ). Siniša je dobar majstor. Sam je kod kuće. Žena je povela malog da mu kupi cipele. Siniša uzdahnu, maši se za čašicu, ispi, natoči drugu. Gleda rastavljeni šporet i dođe mu da zaplače od muke. Kroz otvoreni prozor dopire vesela vriska dece, razuzdani zvuci narodne muzike, razgovor komšija sa sprata. On se iznova maši za čašu, ispi, lice mu se zgrči u grimasu ( onu – posle ispijene čašice ) i onda ustade, ode kroz hodnik do čiviluka. Iz unutrašnjeg džepa sakoa ( somotnog,izlizanog) izvadi nekoliko novčanica pa ih tamo i vrati. Ogrnuo je sako, stavio kapu, vratio se u kuhinju po cigarete. Tik ispred vrata, obuo je mokasine – ne saginjući se i izašao iz stana.
Mislio je, mislio, dok je hodao, i reče sebi u bradu:
- Svratiću do kuma…
Nogu pred nogu kretao se Siniša, naizgled besciljno, gledao izloge nezainteresovano, čitao grafite koje su huligani bili ispisali po prljavim zidovima i nije sretao nikoga poznatog.
Tad mu na pamet pade kako kum stanuje daleko, i da bi bilo bolje da svrati ’’na po jednu’’ u obližnju kafanu, što i uradi.
Kafana kao kafana, poluprazna, zadimljena, konobar drugarski raspoložen. Siniša sede za sto do zida, sam, i naruči klekovaču i kiselu.
- Izvol’te, burazeru! – reče konobar, stavljajući piće pred Sinišu i vrati se za sto, gde je pijuckao sa nekim bradonjom. Sasvim na drugom kraju kafane, u uglu, neki sumnjivi tip se mučio da zapali cigaru, niz bradu cu mu curile bale. Sa desne strane od njega, takođe sam za stolom, sedeo je jedan izuzetno pedantni čičica, dobroćudan i sed. Siniša ga prepozna i oduševljeno ga pozva za svoj sto.
Bio je to Velja, pesnik.
Velja ležerno, sa neizbežnim smeškom, pređe za sto, na koji stavi svoje piće i tabakeru sa ugrađenim upaljačem, nazdraviše, ispiše, naručiše.
Za stolom do ulaza sedela su tri pijana radnika i glasno su se smejali, a konobar i bradonja su se šapatom, za svoj račun, nešto domunđavali. Sumnjivi tip je zaspao i cigareta mu je dogorevala među prstima. I sve je bilo kako treba.
A onda…
U kafanu uđoše dva Ciganina. Jedan je o ramenu imao obešenu harmoniku, a drugi pod miškom tarabuku. Priđoše pijanim radnicima i veselje je počelo. Ciganin, onaj sa harmonikom, srceparajućim glasom Šabana Bajramovića zapeva. Radnici se obeznaniše.
- Piće za sve! Za sve! – vikali su, konobar je zadovoljno trljao ruke, Velja prestade da priča Siniši svoje dogodovštine iz mladosti i obojica se setno zagledaše u muzikante. Tri pijana radnika im priđoše, spojiše stolove. Sevdalinke su stizale jedna drugu, svi postadoše burazeri, bradonja priđe, zagrli Sinišu i zaurlaše koliko ih grlo nosi. Ređala se tura za turom. Sumnjivi tip je i dalje spavao, dok su se ispred njega ređale pune čaše.
- Još, još, još… – orilo se do posle ponoći, kad u kafanu uđoše čuvari Reda. Bilo je vreme da se krene. Ostadoše stolovi puni izgužvanih novčanica, prepunjenih pepeljara i polupraznih čaša.
Siniša je prvo odveo Velju, pesnika, do stana, tu, u blizini, a zatim karakterističnim hodom krenuo put svojega doma. Pustim ulicama odzvanjali su njegovi koraci i škljocanje upaljača u njegovoj šaci.
Para više imao nije, a ni cigareta, pa se unervozio.Kad je do ulaznih vrata, iza nekog cveća, povratio, pomučio se sa otključavanjem. Napokon je ušao i kroz mrak dotumarao do kuhinje, gde upali svetlo. Tada je na stolu ugledao male, grao, somotne espadrile i do njih parče hartije na kome je nečitko bilo ispisano:
ĐUVEČ JE U ŠPAJZ UZMI JEDI.EVO CIPELE SAM KUPILA ZA MALOG RADMILA
Siniša je u držao u ruci to parče hartije. Okrenu se, ugleda skroz-na-skroz rastavljeni šporet i dođe mu da zaplače od muke.