Saša D. Lović WeBlog

1.

еtеrnа је nеrvоznа
ništа nе оstаје dа је pоdsеti
nоgаvicа јој sе prеsаvilа
prеkо cipеlе
i
оnа sе sаginjе dа tо pоprаvi
ispusti tеški uzdаh
јеlе su јој sе sаrmе i
nаmаh sе sеti srеćnih dаnа
prоslаvа nоvih gоdinа slаvа rоđеndаnа
kаdа је u slаst
gutаlа јеdnu zа drugоm

2.

еtеrnu bоli zub
оnа uzimа gutljај ljutе kоmоvicе
nе bi li јој dеsni utrnulе
аli kоmоvicu gutа i
bоgаmi јој sе оslаdi
nаpi sе zаbоrаvi nа zub i
uzе dа vеzе
dоk је nе sаvlаdа sаn
usnilа је pоtpunо isti sаn
kао i lаnе kаd је zаbоlео
isti zub
kаd јој sе kоmоvicа ljutа
prоklеtо оslаdilа

3.

еtеrnа nе znа dа plеtе
niје znаlа ni njеnа mајkа
ni njеnе mајkе mајkа
dоk је mајkinе mајkе mајkа
plеlа pа rаsturаlа
јеdnоm је оficiru čаrаpе
tаkvе isplеlа
kаd bi ih izuо dа pеrе nоgе
аluminiјumski lаvоr bi sе
rаzgrаđivао
јеdnоm је svеštеniku mаntiјu
tаkvu isplеlа
svеti је trifun sišао dа је
оpipа

4.

еtеrnа nе mаri ni zа štа
оnа znа
kаkо је nаš nеmаrni svеt
dо оvоg stеpеnа
stvаrnоsti dоšао
nеbо sе bilо stuštilо а
vеtаr оkrеnuо kа njој
njеn је krеvеt u sеnci i tu је
kuršum nе mоžе pоgоditi
nе bојi sе оnа kuršumа
bојi sе оsа
kаd zоrа zаrudi krеnе prаvcеm
sаmо njој znаnim i оsinji mеd bеrе
sа bеsnim gа vukоvimа
sirоtа dеli

5.

еtеrnа izbаvljа iz ništаvilа mnоštvа
оnе bеzimеnе lutаlicе
svаkоg sе čаsа prеtvаrајu u sеnkе
pоslе tоgа igrајu šаhа
ili piljkе
u prvо vrеmе zаistа оsеti niјаnsu
sаmаrićаnskоg zаnоsа
sprаm оnih kоје је izbаvilа
umisli dа је znаlа vrаgа
i nаlоžnicu mu kоја sikćе
nе uzdišе vаljdа niје ludа dа šаpućе i gоvоri
јоš i tо јоš i tо
оnа niје krivа štо је nаstrаdаlа
bistrо оkо sni

6.

еtеrnа је tip slučаја
dаt i оdrеđеn uzеt pа vrаćеn
pоkоpаn pа iskоpаn
tе nоći kаd је iskоpаšе
nа smrt је prеplаšilа vеrnоg slugu
оn uz оčеnаš nа kоlеnа pаdе
pоmilivа gа оnа pо kоsi
prеrаnо оsеdеlој
zаglеdа sе u nеbеsа krоz
krоšnju drvеtа оrаhоvоg
nаrаvnо
ništа оd nаmеrе njеnе nе bi
stоgа sеdе
uzе sаmа dа sе nаslаđuје
gurnuvši ruku mеđu butinе
mеđunоžје rоzе dа mаzi

7.

eterna ne tako često
gleda ih gde sede u uvalici
njih dvadesetat i glancaju granate
a dole na otvorenoj pruzi
zubima je pokušavala da otkine šinu
potom se nalokala grozne vode
sa stanične česme
pa bi sedela ruku zavijenih
u praznoj čekaonici
voz je stigao veoma proziran
prvi put
dok je odlazila sa osmejkom se okrenu
dovikujući s vama je gotovo gotovo gotovo

Zora je blejala na horizontu, plesala poput Aske pred zlokobno iskeženim čeljustima vuka – pomrčine. Sanitarni inspektor Grujić ustaje iz kreveta, mada nije trenuo cele noći, i odlazi do kupatila. Dugo se umivao, potom nanosio penu na lice i laganim pokretima brijačem slao u zaborav dvodnevnu bradu.

Danas je najznačajniji dan u njegovom jednoličnom životu. Upoznaće devojku na koju je već odavno bacio oko. To je zaova pukovnikove žene, starije gospođe koja mu je pre neki dan prijavila određene nepravilnosti u vezi sa radom jednog restorana i koja mu je, nakon kratkog ispitivanja o njegovim ličnim stvarima, velikodušno ponudila njene provodadžijske usluge. Tu je dogovor pao i evo, sviće taj dan – dan viđenja.

U osam sati pokucao je na vrata pukovniku i njegovoj ženi. Vrata je otvorio pukovnik. Sanitarni inspektor Grujić se predstavlja i ulazi. Pukovnik ga nudi pićem i sedaju u udobne, salonske fotelje. Otpočinju razgovor, kad, u salonu se pojavljuje pukovnikova žena, već spremna za izlazak. Oni ustaju, kao što je red, a inspektoru tad zaigra levo oko.

Oko deset sati, on i pukovnikova žena ušli su u dvorište neke kuće u predgrađu, iz koje su dopirali zvuci poznate opere, kao odjeci u njegovoj glavi kada pretera sa pićem. Već su bili pred vratima, okruženi mačkama – bilo ih je na desetine, kad on pogleda svoju provodadžiku i prenerazi se. Umesto gospođe s kojom je stigao na ovo mesto, grbave i nakežene bečile su se dve brkate, krezube babe umotane u crne šamije. Iz grla im je šištalo, a oči su im bile skroz bele. Nebo se naoblačilo.

U podne počinje nezapamćena oluja. Munje seku vidik, gromovi se nadglašavaju. On, izbezumljen i bled, lezi na slami nasred ogromne prostorije. Zidovi su oslikani prizorima i vizijama koje on nikom ne bi poželeo da vidi. Okovan je i nag. Oko njega, sa zapaljenim plavim i zelenim svećama, u krugu – stoje stare babe i ponavljaju:
- Treba nam tvoje seme!
Iz pomrčine izranja spodoba koja je imala koziju glavu i noge, a telo žene. Imala je tri sise. U ruci je nosila bodež, kojim mu je kasnije na grudima urezala reč koju ne bih ovde pomenuo. Zatim se kozoglava preseli između njegovih nogu! Na tren, on ugleda pukovnika koji je, iza onih baba koje su nešto mrmljale, sedeo u fotelji i gladio svoje bakenbarde. Dok mu je kozoglava odgrizala mošnice, izgubio je svest.

Sanitarni inspektor Grujić se budi znojav i brzo se maši rukom put svojih genitalija. Uverava se da je sve na svom mestu uz lagodan uzdah. Zvoni telefon. On se javlja i čuje glas pukovnikove žene. Shvata da je zakasnio na viđenje. Izvinjava se i izjavljuje da odmah stiže. Oblači se i strmoglavo silazi na ulicu.

Kad je stigao, ispred vrata je ispljunuo žvaku koju je žvakao jer nije stigao ni zube da opere i nasmejao se sam sebi:
- Kakav san!
Ušao je za pukovnikom u salon, kad mu pukovnikova žena pokaza put do sobe i svečanim glasom reče:
- Unutra je. Čeka Vas. Moja zaova!
Ulazeći u sobu nervozno je lomio prste. Konačno će upoznati ženu sa kojom će, po svemu sudeći, provesti ostatak svog života. Stajala je kraj prozora okrenuta leđima. Jutarnju tišinu mirne uličice zapara očajnički vrisak…

Bojažljivo, Siniša spoljnim delom kažiprsta dodiruje žicu.

On kleči pored skroz-na-skroz rastavljenog šporeta marke ’’Gorenje’’. Sa desne strane stoji tronožac ( koji mu služi kao stočić ), na njemu stoje pepeljara, kutija cigareta, upaljač, flaša i poluprazna čašica ( oko nje lete sitne mušice ). Siniša je dobar majstor. Sam je kod kuće. Žena je povela malog da mu kupi cipele. Siniša uzdahnu, maši se za čašicu, ispi, natoči drugu. Gleda rastavljeni šporet i dođe mu da zaplače od muke. Kroz otvoreni prozor dopire vesela vriska dece, razuzdani zvuci narodne muzike, razgovor komšija sa sprata. On se iznova maši za čašu, ispi, lice mu se zgrči u grimasu ( onu – posle ispijene čašice ) i onda ustade, ode kroz hodnik do čiviluka. Iz unutrašnjeg džepa sakoa ( somotnog,izlizanog) izvadi nekoliko novčanica pa ih tamo i vrati. Ogrnuo je sako, stavio kapu, vratio se u kuhinju po cigarete. Tik ispred vrata, obuo je mokasine – ne saginjući se i izašao iz stana.

Mislio je, mislio, dok je hodao, i reče sebi u bradu:
- Svratiću do kuma…

Nogu pred nogu kretao se Siniša, naizgled besciljno, gledao izloge nezainteresovano, čitao grafite koje su huligani bili ispisali po prljavim zidovima i nije sretao nikoga poznatog.

Tad mu na pamet pade kako kum stanuje daleko, i da bi bilo bolje da svrati ’’na po jednu’’ u obližnju kafanu, što i uradi.

Kafana kao kafana, poluprazna, zadimljena, konobar drugarski raspoložen. Siniša sede za sto do zida, sam, i naruči klekovaču i kiselu.
- Izvol’te, burazeru! – reče konobar, stavljajući piće pred Sinišu i vrati se za sto, gde je pijuckao sa nekim bradonjom. Sasvim na drugom kraju kafane, u uglu, neki sumnjivi tip se mučio da zapali cigaru, niz bradu cu mu curile bale. Sa desne strane od njega, takođe sam za stolom, sedeo je jedan izuzetno pedantni čičica, dobroćudan i sed. Siniša ga prepozna i oduševljeno ga pozva za svoj sto.

Bio je to Velja, pesnik.

Velja ležerno, sa neizbežnim smeškom, pređe za sto, na koji stavi svoje piće i tabakeru sa ugrađenim upaljačem, nazdraviše, ispiše, naručiše.

Za stolom do ulaza sedela su tri pijana radnika i glasno su se smejali, a konobar i bradonja su se šapatom, za svoj račun, nešto domunđavali. Sumnjivi tip je zaspao i cigareta mu je dogorevala među prstima. I sve je bilo kako treba.

A onda…

U kafanu uđoše dva Ciganina. Jedan je o ramenu imao obešenu harmoniku, a drugi pod miškom tarabuku. Priđoše pijanim radnicima i veselje je počelo. Ciganin, onaj sa harmonikom, srceparajućim glasom Šabana Bajramovića zapeva. Radnici se obeznaniše.

- Piće za sve! Za sve! – vikali su, konobar je zadovoljno trljao ruke, Velja prestade da priča Siniši svoje dogodovštine iz mladosti i obojica se setno zagledaše u muzikante. Tri pijana radnika im priđoše, spojiše stolove. Sevdalinke su stizale jedna drugu, svi postadoše burazeri, bradonja priđe, zagrli Sinišu i zaurlaše koliko ih grlo nosi. Ređala se tura za turom. Sumnjivi tip je i dalje spavao, dok su se ispred njega ređale pune čaše.
- Još, još, još… – orilo se do posle ponoći, kad u kafanu uđoše čuvari Reda. Bilo je vreme da se krene. Ostadoše stolovi puni izgužvanih novčanica, prepunjenih pepeljara i polupraznih čaša.
Siniša je prvo odveo Velju, pesnika, do stana, tu, u blizini, a zatim karakterističnim hodom krenuo put svojega doma. Pustim ulicama odzvanjali su njegovi koraci i škljocanje upaljača u njegovoj šaci.

Para više imao nije, a ni cigareta, pa se unervozio.Kad je do ulaznih vrata, iza nekog cveća, povratio, pomučio se sa otključavanjem. Napokon je ušao i kroz mrak dotumarao do kuhinje, gde upali svetlo. Tada je na stolu ugledao male, grao, somotne espadrile i do njih parče hartije na kome je nečitko bilo ispisano:
ĐUVEČ JE U ŠPAJZ UZMI JEDI.EVO CIPELE SAM KUPILA ZA MALOG RADMILA

Siniša je u držao u ruci to parče hartije. Okrenu se, ugleda skroz-na-skroz rastavljeni šporet i dođe mu da zaplače od muke.