Saša D. Lović WeBlog

Snimak

sa koncerta u Boru i još po nešto što bi ste saznali o ovom bendu…

Kako preživeti blues?
Zašto mi pričamo o bluesu? Bor ima tu priču, Bor je uvek bio težak grad, u njemu se teško živelo. Možda je ranije i bilo para, ali posao kao posao je težak. Sada je tamo baš, baš teško! Na svakih mesec do dva tamo umre neko koga mi poznajemo. To nije neko ko ima 60 godina. Iz moje prvobitne ekipe nas dvojica smo živi
Razgovarali: Nebojša Marić i Goran Tarlać
Foto: Ivan Marinković i Goribor

Odličan prošlonedeljni (5/10/06)) koncert na Akademiji borske grupe Goribor nije bio jedini povod za ovaj razgovor. Sama činjenica da je reč o njihovom debitantskom nastupu pred beogradskom publikom najbolje govori o ovdašnjim prilikama. Naime, Goribor postoje već skoro deceniju ali sve to vreme u stvari odsustvuju iz ovdašnjeg mutnog estradno rockerskog miljea. Ove godine ostvarili su frontalni prodor na susednom, hrvatskom tržištu i time pokazali da još uvek postoje načini da se sledi unutrašnji glas i ostane živ!
O težini pređenog puta govore pevač Aleksandar STojković i gitarista Predrag Marković. Željko Ljubić Pity je bio odsutan - u Nišu, gde inače živi. Za scenografiju susreta smo koristili duvanski dim. Sa Goriborom smo, dakle, pokušali da prođemo kroz ono što je proživljeno, ali i da vidimo šta predstoji…
POPBOKS: Kako to, pobogu, da je prošlo tako dugo vremena od kada postojite, pa i izdajete, a mi znamo za vas tek tri-četiri meseca?
St: Ne znam kakva je situacija sa ostalim bendovima ovde, mislim da mi u tom smislu nismo izuzetak. Da Popboks nije krenuo sa Scenom ne znam kako bi ljudi čuli za, recimo, Petrol. Oni mi padaju na pamet pošto smo sa njima svirali. Objektivno, ovde ne postoji način da se dođe do publike osim ako niste pod ugovorom ili nemate izdavačku kuću…
Da li ste pokušavali da dođete do ugovora?
St: Ovde ne. Ja sam poslao demo snimke, to je posle ispao album, Zdenku Franjiću za deseto Bombardiranje Njujorka. To je bilo 2003. godine.
Koliko ste pre toga postojali?
Peđa: Radili smo od 1996. Naravno, sad ide cela ta priča o teškoj situaciji koja je toliko puta ispričana, ali koja je istinita. Nije bilo nikakve mogućnosti da se dođe do muzičkog izdanja, uslovi su bili loši…
Šta ste poslali Zdenku, koji materijal?
St: Samo Ono što te ne ubije, a onda je on tražio sve što imamo! Ja sam u međuvremenu napravio neke mastere od starijih snimaka, to smo takođe poslali, kao i nastup u Boru zabeležen video kamerom. Reč je, u stvari, o dva nastupa koje smo tamo imali krajem 2003. Sledi pauza – završavamo poslednji album Hoću kući. To Zdenko objavljuje krajem prošle godine, 2005. Zatim dolazi promocija moje zbirke u Boru kada i počinjemo da kombinujemo ritam mašine i gitare. To je došlo prirodno – nismo hteli da napravimo klasičnu književnu promociju zbirke, hteli smo da to ide uz muziku. Bili smo zadovoljni zvukom i kako je sve to funkcionisalo na nastupima u biblioteci i jednom klubu u Boru. Nova pauza trajala je do proleća 2006. kada smo imali prvu svirku u toj novoj postavi, sa ritam mašinom, u Nišu, klub Feedback.
Pre toga je postava bila klasična – bubanj, bas, glas i dve gitare. Zatim je kompjuter zamenio bubanj i bas. Posle Niša smo svirali u Sopotu, a onda se Zdenko javio i rekao da postoji festival u Puli. Meni se to nije dopalo. Taj festival je takmičarskog karaktera, pa sam odmah imao asocijaciju na Zaječarsku gitarijadu. Mi smo iz tih krajeva i imamo odbojnost prema ideji da se umetnost i takmičenje spajaju. Sledeća informacija je da smo od tih 128 prijavljenih ušli u prvih osam. Posle toga ide sam festival…
Dva koncerta na staroj puljanskoj tvrđavi: jedan pod vetrom, drugi pod olujom?
Peđa: Organizacija, ozvučenje, sam nastup, reakcija publike – sve tamo je bilo odlično.
St: To je sve bilo blesavo. Mi smo, u stvari, prvi put izleteli na pravu binu sa monitorima i osvetljenjem i u ovoj varijanti da koristimo matricu. Onda silazimo sa bine i sve što mogu da kažem je… da je bilo iznenađujuće… Prilaze nam iz publike, zatim novinari, reakcija je stvarno bila pozitivna. Naravno, tu je i ekipa iz Osijeka.
Kako su ti ljudi iz Osijeka, to je vaš fan-klub, saznali i došli do vas?
St: Javio mi se taj dečko, Davor Banović, poslao mi mail. Na početku je bilo nešto šaljivo tipa “ekipa iz Osijeka je spremna da dođe čak na vašu probu, da gleda Goribor”. Mi u tom trenutku nismo ni svirali, tako da sam mu napisao da je to u redu, ali da sačeka da prvo skupimo bend. Davor me je potom pitao da napravi web stranicu. Tako je nastao sajt koji je bio jednostavan – par fotografija, informacije, nešto za download i bila je rubrika “dojmovi”. Tako je i krenulo dopisivanje. Bila su tu dvojica u igri, koja su stajala iza svega: Davor Banović koji je održavao sajt i Viktor. Njih sam upoznao u Puli, a ostalu ekipu, mislim još neke, sam upoznao u Zagrebu. Oni su jednostavno delili te MP3-jeve. Ne znam tačno koliko ih ima i da li se radi o pravom klubu, ja bih ipak rekao da se radi o… ekipi. Jedna struja je iz Vinkovaca, oni dolaze preko Tonija Šarića.
Da li možeš da uporediš koncert u Zagrebu i onaj na Akademiji od pre neko veče?
St: Iskreno, meni je u Zagrebu bilo bolje. Možda zato što je uvek teže svirati na domaćem terenu, barem tako kažu. Ja čak nisam imao taj problem da li sviramo na Akademiji, u Boru ili Zaječaru… Čini mi se da je u Zagrebu bilo više energije i entuzijazma. Ovde sam imao osećaj… da je reč o… samo „još jednom od koncerata“. Tamo smo imali osećaj da su ljudi baš zbog nas došli…
Možda se ta situacija u Zagrebu nametnula zbog vrlo neuobičajenih kritika o vama u hrvatskim medijima? Dragašev tekst u Jutranjem listu nije bila samo “još jedna kritika n.n. benda”.
St: Da. Tek tada smo mi shvatili koju težinu je imao taj tekst. To je izašlo u njihovim najtiražnijim novinama. Na koncertu se pojavio čovek iz Dancing Beara i cela ta zagrebačka muzička ekipa.
Peđa: Tamo je drugačija priča. Imam utisak da su ljudi više u tome, više ih zanima muzika, dosta komuniciraju i razmenjuju informacije. Posebno mi je drago što to nije neka priča kao da mi imamo nekog prijatelja tamo pa je to neko gurao. Ljude je zanimala samo muzika.
Da li to znači da ćete svoju karijeru prioritetno vezati za Hrvatsku?
St: To je ispao sticaj okolnosti. Ponuđeni su nam dobri uslovi da snimimo album za Dancing Bear, sa Cukerićem koji je za nas dobar producent. Ponuđeno nam je da ga snimamo na relaciji Pula-Zagreb, da budemo tamo…
Šta su vam oni rekli, kako su vam objasnili da hoće da rade sa vama?
Peđa: Njima je to interesantno…
St: Proveli smo jedan dan zajedno. Pričali smo o muzici, o životu, bili smo u studiju, zatim smo išli na ručak. Postoji snažna želja da se napravi kompilacija tih starih stvari i da se krene sa snimanjem novih, ako ih bude bilo.
Koliko vas je iznenadila euforija koja vas prati u poslednje vreme: Pula, Zagreb, ugovor za album…?
Peđa: Mene jeste. Nikada nisam razmišljao drugačije osim da radim to zato što volim, niti sam očekivao nešto… Počeo sam da pravim bend 1993, a svi znamo kakve su to bile godine.
St: To važi i za moju generaciju, i mi smo bili na margini. Mogu samo da kažem da smo na Borskoj gitarijadi bili poslednji, a jedini smo svirali autorske stvari.
Dobro je, na Zaječarsku vas ne bi ni primili.
St: Sigurno.
Bor. Da li je vaš rodni grad, socrealistički dizajnirano rudarsko mestašce, prerastao u metaforu čitavog vremena u kome živimo? Jedan mali toponim kao lajtmotiv celog sveta. Kako se zapravo tamo živi? Šta je za tebe Bor?
St: To je univerzalna priča. Zašto mi pričamo o bluesu? Naravno da nije reč o klasičnoj blues postavi, mislim da je to i Dragaš napisao, već o bluesu kao metafori za život gde ti nekako iz svih tih poteškoća izlaziš i ideš dalje. Jednostavno živiš sa tim i ne odustaješ.Linkorama:
Goribor zvanično
Goribor na Sceni
Dragaš u Jutaranjem
Slušaj najglasnije
Art&Music Festival
Utisaka puna glava
Kompletan audio intervju (39,4 MB)

Bor ima tu priču, Bor je uvek bio težak grad, u njemu se teško živelo. Možda je ranije i bilo para, ali posao kao posao je težak. U poslednjih deset godina dolazi i ekonomski momenat. Dakle, radite težak posao, pri tom je velika zagađenost a nemate ni para. Onda ulazimo u priči o narkomaniji, kriminalu… Sada je tamo baš, baš teško! Na svakih mesec do dva tamo umre neko koga mi poznajemo. To nije neko ko ima 60 godina. Iz moje prvobitne ekipe nas dvojica smo živi. To je desetak ljudi koji su umrli u poslednje dve tri godine.
Peđa: Oseća se ta težina…
Svirali ste u različitim bendovima u Boru. Da li to znači da je tada aktivnost što se tiče rocka bila veća i kakva je sada situacija?
St: Uperiodu 1996-2000. sviralo se više, bilo je mnogo više bendova nego što je to danas slučaj i čini mi se da je svuda bilo tako. Ali od cele te ekipe iz Bora, mi smo jedini preživeli.
Peđa: Bilo je i zanimljivih situacija. Meni se dešavalo da policajac dođe, stavi pendrek na gitaru, na žice i kaže „dosta!“. Nema veze što postoji dozvola, on samo kaže „dosta, dečko“.
St: Događalo se čak i da te prekinu na tonskoj probi, koncert nije ni počeo…
Da li je rad u bendu otežan pošto živite u različitim gradovima?
St: Sada imamo uvežban materijal, pa nam je dovoljna jedna proba.
Peđa: A i dobro se poznajemo. Sve što smo izdali rađeno je u Aleksandrovoj sobi. Događa se da Pity dođe u Beograd i ostavi neki rif ili ideju, pa Aleksandar ili ima u trenutku već ideju koja može da legne na to ili to dođe kasnije. Dovoljno vremena smo živeli i svirali zajedno u Boru.
St, ti si neko vreme živeo u Londonu, šta si radio tamo?
St: Moj prvi posao je stvarno bio „kupus i celer“ (misli na pesmu St Bluz – op. a.). Moja prva zvanična šljaka u inostranstvu je bila njiva. Zatim sam kombinovao školu, krpio sam se socijalnom pomoći. Devedeset šeste sam se vratio. Uzeo sam azil, imao sam 18 godina kada sam zbrisao. Odande sam doneo instrumente – tascam, ritam mašinu, gitaru, mikseticu…
Taj virus je krenuo još iz srednje škole, mi smo to samo produžili. Napokon smo imali opremu. Ja ne znam koliko se razumete u tu oblast ali tascam je u to vreme bio prava revolucija. To je bio mali studio sa trakom. Ja sam mogao sam da radim od početka do kraja. Tako smo krenuli da snimamo s tim što je taj proces, gledano iz ove perspektive, bio neuporedivo teži. Nisi smeo da pogrešiš, sviraš pesmu od početka do kraja i sve je moralo da bude pod konac. Nije postojalo editovanje ili copy/paste. Ali bio je revolucija, mogao si da snimiš svoje stvari kod kuće.
Kako se zova zbirka poezije koju si objavio?
St: Svet je moj ali ima vremena.
Kada izlazi ta poezija iz tebe? Da li stihove donosiš gotove na probu ili ih u trenutku stvaraš, ima li pravila?
St: Sve zavisi. Neke stvari smo pravili tako što je tekst išao paralelno sa muzikom, neki tekstovi su adaptirani na muziku…
Pesnik ili muzičar, praviš li razliku?
St: Ne striktno. U ovoj poslednjoj fazi i muzika i tekst su pravljeni tako da imaju zajedničku atmosferu. Ništa nije dodavano samo zato što na muziku treba da ide neki tekst ili obrnuto.
Zanima me socijalni registar koji snažno prožima tvoju poeziju, ja ne pamtim da je ovde neko pustio glas koji govori o takvim stvarima. To je pogotovo zanimljivo ako imamo u vidu zemlju u kojoj živimo. U kojoj meri si ti svestan toga?
St: Ja stvarno ne znam zašto takav glas nije pušten ranije. Ja imam tu potrebu. Meni je to vrlo jednostavna stvar. Što se tekstova tiče, oni se ili dese ili ne, ja ih ili napišem ili ne, a u stvari se sve svodi na neki život i u jednom trenutku sedneš i to napišeš i pustiš. Ja ne pokušavam ništa da mistifikujem. Trudim se da to što vidim i osećam što jasnije stavim na papir. To je moj proces rada.
Ko su ljudi za koje biste bez ustezanja rekli da su uticali na vašu estetiku? Na sajt ste stavili linkove ka Trickyju, Dylanu, Milesu…
Peđa: (duga pauza) To je veliki broj ljudi. Međutim ne bih mogao jednostavno da uperim prstom i kažem da je neko direktno izvršio uticao na mene kao gitaristu ili na bend. Ako govorimo o poslednjih 15 godina to su Tricky, Radiohead, Ministry, Tool… bendovi koji su slični po pristupu. To nam je važnije od neke priče o žanru ili tehničkom detalju.
St: Znači tu ulaze i recimo Bukovski ili Selin…
Peđa: Da, to je ta tačka spajanja bez obzira o kom vremenu se radi. Tu dakle ulaze i Miles, Coltrane, Chat Baker, Hendrix… ima ih zaista puno. Važan nam je pristup…
St: …baš to, taj stav koji se oseti iza. Možda ću se sada ponoviti, to mi je kliknulo u jednom trenutku baš za Coltranea i Monka, tu sam osetio doziranje, intenzitet, snagu sa kojom ćeš ući u neki svoj projekat, koliko veruješ u to i dokle si spreman da ideš. Tu dolazi i Fat Possum etiketa – ljudi koji su imali različite živote ali su držali tu gitaru. Neki od njih su isplivali i posle sedamdesete godine.
Peđa: Recimo Tricky, njegov nastup na Exitu…
St: To je stvarno bio veliki koncert.
Peđa: Čovek je muzičar i na bini je sto posto. Pesme uopšte nisu zvučale kao one na albumu, zvučale su bolje. Ta hemija koja se osećala na bini među samim muzičarima kao i energija između muzičara i publike – to je ono što me kod muzike privlači.Bez

Da li je bilo kontakta sa nekima odavde što se tiče izdanja?
St: Zapravo,bilo je nekih razgovora, ali… Prvo, zna se da SOKOJ ne funkcioniše kao što ne funkcioniše ni jedna druga institucija u zemlji. Desilo se to da smo dobili ponudu, prilika se ukazala. Pri tom, kod njih je malo sređenije pitanje autorskih prava što je nama bitno jer, ako ćemo već da ulazimo u tu priču ozbiljnije ajde da i mi dobijemo nešto. Ovde ne možeš da vidiš dinar od tih prava, svako može da emituje tvoju pesmu kako i kad hoće tako da negde ima smisla da se to radi tamo.
To je i politički zanimljivo. Prvi put imamo svež projekat koji neće eksploatisati YU nostalgiju ili NGO ideologiju a koji ide u pravcu razmene kulture između Srbije i Hrvatske.
St: Ako to uspe, to će stvarno biti prvi slučaj posle rata da bend iz Srbije izdaje u Hrvatskoj.
Kako je kompjuter zasvirao blues?
St: Pa, morao je (smeh). Ritam mašina se pokvarila baš pred Pulu i bilo je rizično da krenemo sa njom. Ja sam vratio mastere nazad, poskidao sam gitare, vokale, ostala je ritam sekcija i malo efekata. Tako smo dobili novu matricu i počeli da vežbamo.
Šta bi na to rekao Robert Johnson?
Peđa: God damn! (smeh)
St: Ne bi on imao ništa protiv, blues je blues.
Razmišljate li o uvođenju DJ-a?
St: Privlači nas ta ideja. DJ ipak može interaktivno da učestvuje u građenju cele atmosfere. Daleko od toga da imamo nešto protiv elektronske muzike.
Ko su autori koji stoje iza Goribora?
Peđa: Za tekstove je isključivo zadužen St. Što se muzike tiče, svi uzimamo učešće i učestvujemo u procesu. Neke stvari su nastale tako što je on radio muziku na tekst pa smo se mi onda nadovezivali, nešto od muzike smo prvo radili Željko ili ja, odvojeno, a nešto smo od početka zajedno. Znači, nema pravila.

(deo intervjua nakon koncerta u Puli prošle godine)

moja majka brine
zato što mi ne ide penziono osiguranje
kaže o tome bi trebalo da se misli na vreme
al ja nešto slutim da neće biti potrebe
ne zato što primenjujem neke ekstremne mere
nego verujem sili koja mi je sačuvala vene
da će do kraja da bude uz mene

vernik bez crkve
građanin bez grada
ljubavnik bez žene
ritam bez bubnjara

kao vernik bez crkve
građanin bez grada
ljubavnik bez žene
…
ritam bez bubnjara

a moja majka brine
šta drugo da radi
sin joj sve zna
samo ne zna da se prilagodi
a ja nešto slutim da baš tako treba
da moj život crpi snagu iz nereda
i da volim i kad boli
i da govorim i kad gorim
i da pišem i kad jedva dišem
da skrhan smejem se
da čist iz ovih govana nestanem
i zauvek svoj mir pronađem

ja sam vernik bez crkve
građanin bez grada
ljubavnik bez žene
ritam bez bubnjara

a ja sam, ja sam
vernik
vernik bez crkve
građanin bez grada
ja sam ljubavnik bez žene
ritam bez bubnjara.

vernik bez crkve
ja sam građanin bez grada
ljubavnik bez žene

vernik
vernik
vernik bez crkve
vernik bez crkve
građanin bez grada
ljubavnik bez žene
ritam bez bubnjara

1.

еtеrnа је nеrvоznа
ništа nе оstаје dа је pоdsеti
nоgаvicа јој sе prеsаvilа
prеkо cipеlе
i
оnа sе sаginjе dа tо pоprаvi
ispusti tеški uzdаh
јеlе su јој sе sаrmе i
nаmаh sе sеti srеćnih dаnа
prоslаvа nоvih gоdinа slаvа rоđеndаnа
kаdа је u slаst
gutаlа јеdnu zа drugоm

2.

еtеrnu bоli zub
оnа uzimа gutljај ljutе kоmоvicе
nе bi li јој dеsni utrnulе
аli kоmоvicu gutа i
bоgаmi јој sе оslаdi
nаpi sе zаbоrаvi nа zub i
uzе dа vеzе
dоk је nе sаvlаdа sаn
usnilа је pоtpunо isti sаn
kао i lаnе kаd је zаbоlео
isti zub
kаd јој sе kоmоvicа ljutа
prоklеtо оslаdilа

3.

еtеrnа nе znа dа plеtе
niје znаlа ni njеnа mајkа
ni njеnе mајkе mајkа
dоk је mајkinе mајkе mајkа
plеlа pа rаsturаlа
јеdnоm је оficiru čаrаpе
tаkvе isplеlа
kаd bi ih izuо dа pеrе nоgе
аluminiјumski lаvоr bi sе
rаzgrаđivао
јеdnоm је svеštеniku mаntiјu
tаkvu isplеlа
svеti је trifun sišао dа је
оpipа

4.

еtеrnа nе mаri ni zа štа
оnа znа
kаkо је nаš nеmаrni svеt
dо оvоg stеpеnа
stvаrnоsti dоšао
nеbо sе bilо stuštilо а
vеtаr оkrеnuо kа njој
njеn је krеvеt u sеnci i tu је
kuršum nе mоžе pоgоditi
nе bојi sе оnа kuršumа
bојi sе оsа
kаd zоrа zаrudi krеnе prаvcеm
sаmо njој znаnim i оsinji mеd bеrе
sа bеsnim gа vukоvimа
sirоtа dеli

5.

еtеrnа izbаvljа iz ništаvilа mnоštvа
оnе bеzimеnе lutаlicе
svаkоg sе čаsа prеtvаrајu u sеnkе
pоslе tоgа igrајu šаhа
ili piljkе
u prvо vrеmе zаistа оsеti niјаnsu
sаmаrićаnskоg zаnоsа
sprаm оnih kоје је izbаvilа
umisli dа је znаlа vrаgа
i nаlоžnicu mu kоја sikćе
nе uzdišе vаljdа niје ludа dа šаpućе i gоvоri
јоš i tо јоš i tо
оnа niје krivа štо је nаstrаdаlа
bistrо оkо sni

6.

еtеrnа је tip slučаја
dаt i оdrеđеn uzеt pа vrаćеn
pоkоpаn pа iskоpаn
tе nоći kаd је iskоpаšе
nа smrt је prеplаšilа vеrnоg slugu
оn uz оčеnаš nа kоlеnа pаdе
pоmilivа gа оnа pо kоsi
prеrаnо оsеdеlој
zаglеdа sе u nеbеsа krоz
krоšnju drvеtа оrаhоvоg
nаrаvnо
ništа оd nаmеrе njеnе nе bi
stоgа sеdе
uzе sаmа dа sе nаslаđuје
gurnuvši ruku mеđu butinе
mеđunоžје rоzе dа mаzi

7.

eterna ne tako često
gleda ih gde sede u uvalici
njih dvadesetat i glancaju granate
a dole na otvorenoj pruzi
zubima je pokušavala da otkine šinu
potom se nalokala grozne vode
sa stanične česme
pa bi sedela ruku zavijenih
u praznoj čekaonici
voz je stigao veoma proziran
prvi put
dok je odlazila sa osmejkom se okrenu
dovikujući s vama je gotovo gotovo gotovo

Zora je blejala na horizontu, plesala poput Aske pred zlokobno iskeženim čeljustima vuka – pomrčine. Sanitarni inspektor Grujić ustaje iz kreveta, mada nije trenuo cele noći, i odlazi do kupatila. Dugo se umivao, potom nanosio penu na lice i laganim pokretima brijačem slao u zaborav dvodnevnu bradu.

Danas je najznačajniji dan u njegovom jednoličnom životu. Upoznaće devojku na koju je već odavno bacio oko. To je zaova pukovnikove žene, starije gospođe koja mu je pre neki dan prijavila određene nepravilnosti u vezi sa radom jednog restorana i koja mu je, nakon kratkog ispitivanja o njegovim ličnim stvarima, velikodušno ponudila njene provodadžijske usluge. Tu je dogovor pao i evo, sviće taj dan – dan viđenja.

U osam sati pokucao je na vrata pukovniku i njegovoj ženi. Vrata je otvorio pukovnik. Sanitarni inspektor Grujić se predstavlja i ulazi. Pukovnik ga nudi pićem i sedaju u udobne, salonske fotelje. Otpočinju razgovor, kad, u salonu se pojavljuje pukovnikova žena, već spremna za izlazak. Oni ustaju, kao što je red, a inspektoru tad zaigra levo oko.

Oko deset sati, on i pukovnikova žena ušli su u dvorište neke kuće u predgrađu, iz koje su dopirali zvuci poznate opere, kao odjeci u njegovoj glavi kada pretera sa pićem. Već su bili pred vratima, okruženi mačkama – bilo ih je na desetine, kad on pogleda svoju provodadžiku i prenerazi se. Umesto gospođe s kojom je stigao na ovo mesto, grbave i nakežene bečile su se dve brkate, krezube babe umotane u crne šamije. Iz grla im je šištalo, a oči su im bile skroz bele. Nebo se naoblačilo.

U podne počinje nezapamćena oluja. Munje seku vidik, gromovi se nadglašavaju. On, izbezumljen i bled, lezi na slami nasred ogromne prostorije. Zidovi su oslikani prizorima i vizijama koje on nikom ne bi poželeo da vidi. Okovan je i nag. Oko njega, sa zapaljenim plavim i zelenim svećama, u krugu – stoje stare babe i ponavljaju:
- Treba nam tvoje seme!
Iz pomrčine izranja spodoba koja je imala koziju glavu i noge, a telo žene. Imala je tri sise. U ruci je nosila bodež, kojim mu je kasnije na grudima urezala reč koju ne bih ovde pomenuo. Zatim se kozoglava preseli između njegovih nogu! Na tren, on ugleda pukovnika koji je, iza onih baba koje su nešto mrmljale, sedeo u fotelji i gladio svoje bakenbarde. Dok mu je kozoglava odgrizala mošnice, izgubio je svest.

Sanitarni inspektor Grujić se budi znojav i brzo se maši rukom put svojih genitalija. Uverava se da je sve na svom mestu uz lagodan uzdah. Zvoni telefon. On se javlja i čuje glas pukovnikove žene. Shvata da je zakasnio na viđenje. Izvinjava se i izjavljuje da odmah stiže. Oblači se i strmoglavo silazi na ulicu.

Kad je stigao, ispred vrata je ispljunuo žvaku koju je žvakao jer nije stigao ni zube da opere i nasmejao se sam sebi:
- Kakav san!
Ušao je za pukovnikom u salon, kad mu pukovnikova žena pokaza put do sobe i svečanim glasom reče:
- Unutra je. Čeka Vas. Moja zaova!
Ulazeći u sobu nervozno je lomio prste. Konačno će upoznati ženu sa kojom će, po svemu sudeći, provesti ostatak svog života. Stajala je kraj prozora okrenuta leđima. Jutarnju tišinu mirne uličice zapara očajnički vrisak…

Bojažljivo, Siniša spoljnim delom kažiprsta dodiruje žicu.

On kleči pored skroz-na-skroz rastavljenog šporeta marke ’’Gorenje’’. Sa desne strane stoji tronožac ( koji mu služi kao stočić ), na njemu stoje pepeljara, kutija cigareta, upaljač, flaša i poluprazna čašica ( oko nje lete sitne mušice ). Siniša je dobar majstor. Sam je kod kuće. Žena je povela malog da mu kupi cipele. Siniša uzdahnu, maši se za čašicu, ispi, natoči drugu. Gleda rastavljeni šporet i dođe mu da zaplače od muke. Kroz otvoreni prozor dopire vesela vriska dece, razuzdani zvuci narodne muzike, razgovor komšija sa sprata. On se iznova maši za čašu, ispi, lice mu se zgrči u grimasu ( onu – posle ispijene čašice ) i onda ustade, ode kroz hodnik do čiviluka. Iz unutrašnjeg džepa sakoa ( somotnog,izlizanog) izvadi nekoliko novčanica pa ih tamo i vrati. Ogrnuo je sako, stavio kapu, vratio se u kuhinju po cigarete. Tik ispred vrata, obuo je mokasine – ne saginjući se i izašao iz stana.

Mislio je, mislio, dok je hodao, i reče sebi u bradu:
- Svratiću do kuma…

Nogu pred nogu kretao se Siniša, naizgled besciljno, gledao izloge nezainteresovano, čitao grafite koje su huligani bili ispisali po prljavim zidovima i nije sretao nikoga poznatog.

Tad mu na pamet pade kako kum stanuje daleko, i da bi bilo bolje da svrati ’’na po jednu’’ u obližnju kafanu, što i uradi.

Kafana kao kafana, poluprazna, zadimljena, konobar drugarski raspoložen. Siniša sede za sto do zida, sam, i naruči klekovaču i kiselu.
- Izvol’te, burazeru! – reče konobar, stavljajući piće pred Sinišu i vrati se za sto, gde je pijuckao sa nekim bradonjom. Sasvim na drugom kraju kafane, u uglu, neki sumnjivi tip se mučio da zapali cigaru, niz bradu cu mu curile bale. Sa desne strane od njega, takođe sam za stolom, sedeo je jedan izuzetno pedantni čičica, dobroćudan i sed. Siniša ga prepozna i oduševljeno ga pozva za svoj sto.

Bio je to Velja, pesnik.

Velja ležerno, sa neizbežnim smeškom, pređe za sto, na koji stavi svoje piće i tabakeru sa ugrađenim upaljačem, nazdraviše, ispiše, naručiše.

Za stolom do ulaza sedela su tri pijana radnika i glasno su se smejali, a konobar i bradonja su se šapatom, za svoj račun, nešto domunđavali. Sumnjivi tip je zaspao i cigareta mu je dogorevala među prstima. I sve je bilo kako treba.

A onda…

U kafanu uđoše dva Ciganina. Jedan je o ramenu imao obešenu harmoniku, a drugi pod miškom tarabuku. Priđoše pijanim radnicima i veselje je počelo. Ciganin, onaj sa harmonikom, srceparajućim glasom Šabana Bajramovića zapeva. Radnici se obeznaniše.

- Piće za sve! Za sve! – vikali su, konobar je zadovoljno trljao ruke, Velja prestade da priča Siniši svoje dogodovštine iz mladosti i obojica se setno zagledaše u muzikante. Tri pijana radnika im priđoše, spojiše stolove. Sevdalinke su stizale jedna drugu, svi postadoše burazeri, bradonja priđe, zagrli Sinišu i zaurlaše koliko ih grlo nosi. Ređala se tura za turom. Sumnjivi tip je i dalje spavao, dok su se ispred njega ređale pune čaše.
- Još, još, još… – orilo se do posle ponoći, kad u kafanu uđoše čuvari Reda. Bilo je vreme da se krene. Ostadoše stolovi puni izgužvanih novčanica, prepunjenih pepeljara i polupraznih čaša.
Siniša je prvo odveo Velju, pesnika, do stana, tu, u blizini, a zatim karakterističnim hodom krenuo put svojega doma. Pustim ulicama odzvanjali su njegovi koraci i škljocanje upaljača u njegovoj šaci.

Para više imao nije, a ni cigareta, pa se unervozio.Kad je do ulaznih vrata, iza nekog cveća, povratio, pomučio se sa otključavanjem. Napokon je ušao i kroz mrak dotumarao do kuhinje, gde upali svetlo. Tada je na stolu ugledao male, grao, somotne espadrile i do njih parče hartije na kome je nečitko bilo ispisano:
ĐUVEČ JE U ŠPAJZ UZMI JEDI.EVO CIPELE SAM KUPILA ZA MALOG RADMILA

Siniša je u držao u ruci to parče hartije. Okrenu se, ugleda skroz-na-skroz rastavljeni šporet i dođe mu da zaplače od muke.

gledao je dugo svoju sen zakrvavljenim očima
grlo mu se grčilo
sekiru sa zida da ponese u šumu
šta bi drugo
inače često dovodi sebe u takvu situaciju
ne zbog nečeg patološkog
ne zbog neke skrivene želje
već zbog šume ona je i ovog puta kriva
usne su mu drhtale
šumom odzvanjao njegov dah
drveće počelo da vrišti
suze cerove kvasile humus
no to ga ovog puta ne pokoleba
ovog puta otići će mnogo dalje
na sekiru pade zrak
i ona umi njegovo telo svojim sjajem
mala fide dim se vije
mehovi nadimaju čekići biju
znojavi kovači brkove suku piju vodu
metal stenje pod serijom teških udaraca
crveni se još nerođena sekira
u agoniji nastajanja
sijaju se oštri zub i uvo tupo
pa je utom zgrabiše klešta
sve zaneme sve sačeka prvi vrisak
susret sa vodom
šta avaj mala fide nastade
u početku beše raka
i on je plesao oko nje poslednji ples
uma atrofičnog udovi mu leteli sekli etar
bala kvasila mu lice
očiju zakrvavljenih ni glasa da pusti
zmije su stenjale upregnute
niz amove otrov se slivao
raka poče da biva jezero
drveće spustilo grane i sve više grdilo mu lice
o boli
ples je bivao sve sporiji
ptice su sve tiše rikale
iz tame poče da se rađa tama grđa i crnja
muve su naokolo zujale drveće počelo da vrišti
suze cerove kvasile humus
i kako je plakala sekira naišavši na kamen
vatrene suze prštale su naokolo
kamen se vrteo kamen je jeo kamen je jeo
vatrene suze i zub oštriji postajaše
svetlost njihova
poče da izjeda tamu
grđu i crnju od one pređašnje
pade zrak na nagrđeno lice i stade sa plesom
zmijama skide jaram
i umi udove svoje u jezeru
urlik zapara galamu oko njega
i nastade tišina tišina tišina
kezio se njegov lik sa mirne površine
progledao je
u početku beše i šuma prašuma beskrajna
u umu njegovom atrofičnom
i u njoj on i ona u njemu podjednako
plakao on plakala i šuma jeli jedno drugo
grlo mu se grčilo udovi sušili
crni dani behu
anđeli su sletali kljucali mu oči koje su bile voda
donosili vatru u prašumu
da sagori um njegov atrofični
vatra se gasila
donosili i vodu vodu mutnu vodu bistru
belu crvenu zelenu bilo kakvu
voda se gasila
išla je sekira iz ruke u ruku brzo i sigurno
kroz vatru kroz vodu
padale glave padalo drveće
zub oštriji uvo tuplje držalje crnje
od krvi od zemlje
sekira je kružila
tog su dana žene crno mleko muzle
ah nesreće
ptice su sve divlje rikale muve su zujale
pauci se razmrežaše između prstiju njegovih
ključala je lava u grudima šume
kezio se njegov lik
sa mirne površine jezera
sa rukom stopila se sekira
skameni se dah pogled znoj
kidao je dronjke od odeće što ostaše
bala kvasila mu lice
konji su bili nemirni
anđeoskim hučanjem šuma ga je zvala
lišće je zeleno padalo sa drveća magla proždirala etar
ptice behu odletele
rožnjače mu se zabrazdiše srce poče da kuca sekira urliče anđeli behu odleteli samo su muve zujale zujale zujale
on penio šuma hučala jezero ključalo
tišina
na kraju beše svetlost prasvetlost beskrajna
u umu njegovom atrofičnom
i u njoj on i ona u njemu podjednako
smejao se on smejala se i svetlost jeli jedno drugo
grlo mu se širilo udovi listali
crni dani behu prošli
demoni su izranjali kljucali oči koje su bile vatra
donosili gmazove u svetlost
da opogane um atrofični
gmazovi se sušili donosili pegaze sa rogom
bele crvrne zelene bilo kakve
krila im otpadala
stajali bi sekira i on stopljeni u agoniji
svetlost zaslepi oko njegovo
iz rožnjače kapala je lava
tuga poče da izjeda svetlost
grđu i crnju od one pređašnje
zub tuplji uvo oštrije držalje istrošeno
i pade tren na nagrđeno lice
i poče sa plesom
zmijama jaram na vrat
kezilo se njegovo lice sa dna rake
progledao je
granulo je sunce i nesta svetlosti
zmije su strašno siktale upregnute
gledale
kako se otrov iz jezera pretvara u oblak
oblak zakri sunce i njegov um atrofični
udovi mu leteli pogađali ptice
muve su zujale
očiju zakrvavljenih pusti glas
planine su se tresle
vetar poče da duva umrsi mu kosu koža mu se ospe
iz tabana poče korenje da niče
sva se magla upi u njega
on spusti sekiru u raku
u raku doteče lava
i ne bi više zuba oštrog uva tupog
šume prašume svetlosti prasvetlosti
jednostavno ne bi
na kraju beše on u agoniji
postojao je