Prozor (mitski obrazac)
Videvši sebe u ogledalu, onom začaranom ogledalu iz spavaće sobe njenih roditelja, Bog da im dušu prosti, odlučila je da uživa u toj divnoj prirodi, prirodi koja je okruživala mesto njenog rođenja i odrastanja. Međutim, i sama se iznenadila koliko joj je sve bilo blisko i poznato, iako je prošlo toliko godina otkako je poslednji put boravila u ovom kraju.
Pogrebi su obično popodne. Popodne su boje zamućene, kiša pada. Put. Stabla uz put su naizgled slobodna jer su visoka – a mokra su iz nužde. Vetrovi pužu uz zemljani put, sad već glib i patnja je velika. Pogreb miriše na ruže. Ona korača smerno, bez obzira na natopljenu obuću i blatom isprskane najlonske, unihop čarape. Osluškuje kišu. Njeni je koraci odvode sve bliže i kiša kao da joj govori:
- Bojim se da nemaš vremena da razgovaraš sa…
Zurila je u ogledalo odsutno. Slike se ređale jedna za drugom: ona leži na zemlji u lakom letnjem haljetku, njene vlasi cvetaju u travi i mravi se u njenoj kičmi kriju, oči joj prate pticu – dug pogled joj prostreli krilo u letu. Na prašnjavoj natkasni, prstom je nacrtala pticu koja kljuje grožđe. Sa čela joj kapne znoj i razapne nacrtana krila. Ptica joj suzno oko i razum iskljuca.
Od mirisa tamjana, koji se iz srebrne kadionice širio oko rake, pripade joj muka i kolena joj zaklecaše.neko je pridrža pod ruku i placnu jezikom. Zurila je u raku, duboko u svet pod njom i u stvari što ga čine. Uz nju se tiskaju, kao deca uhvaćena u zamke, mrtvih snova utvare. Duboko pod njom, pod površinom njenog daha, kroz slojeve potopa, svet stvari se ljulja i izobličen polako postaje kamen.
Pogled sa ogledala joj odvuče miris dunja sa kredenca. Ona, majušna spram večne praznine beskraja krene ka Prozoru, kroz šumu mirisa starovremskih, a svaki šum i svaka ćutnja nahrani hlebom ražanim glad tog beskraja. I ona zna da je rođenjem i prvim plačem platila predstavu Prozora i pogleda kroz njega.
Okreće lice svetoj prilici, humki zelene boje, polako kreće sa grumenom zemlje u rukama i zaboravlja azbuku ženskog tela. Samo razum i korak po korak, što dalje od krsta pobodenog nad humkom, korak po korak i samo razum, iza senke svoje pred sobom.
Njen iznenadni povratak nije izazvao opštu radost među rođacima i slugama, koji su bezbrižno, uz skute njenih roditelja, životarili. Imala je razloga, baš jakih razloga da ih ne pripremi na, ne baš prijatno iznenađenje. Ali neko ju je ipak dočekao srdačno. Taj neko je dobro znao šta treba i kako treba činiti u situacijama sličnim ovdašnjoj. Prošla je kraj njega i pružila mu karticu:
- Javite mi nakon procene okućnice, kuće i imanja… – reče gordo, nastavivši ne gledajući druge.
- Blagodarim! – ponizno se nakloni trgovac nekretninama i svi zajedno su dugo pogledom pratili poziciona, crvena svetla luksuznog automobila koji se lagano udaljavao. Kiša beše stala i u daljini zakrešti vrana.