Saša D. Lović WeBlog

Videvši sebe u ogledalu, onom začaranom ogledalu iz spavaće sobe njenih roditelja, Bog da im dušu prosti, odlučila je da uživa u toj divnoj prirodi, prirodi koja je okruživala mesto njenog rođenja i odrastanja. Međutim, i sama se iznenadila koliko joj je sve bilo blisko i poznato, iako je prošlo toliko godina otkako je poslednji put boravila u ovom kraju.

Pogrebi su obično popodne. Popodne su boje zamućene, kiša pada. Put. Stabla uz put su naizgled slobodna jer su visoka – a mokra su iz nužde. Vetrovi pužu uz zemljani put, sad već glib i patnja je velika. Pogreb miriše na ruže. Ona korača smerno, bez obzira na natopljenu obuću i blatom isprskane najlonske, unihop čarape. Osluškuje kišu. Njeni je koraci odvode sve bliže i kiša kao da joj govori:
- Bojim se da nemaš vremena da razgovaraš sa…

Zurila je u ogledalo odsutno. Slike se ređale jedna za drugom: ona leži na zemlji u lakom letnjem haljetku, njene vlasi cvetaju u travi i mravi se u njenoj kičmi kriju, oči joj prate pticu – dug pogled joj prostreli krilo u letu. Na prašnjavoj natkasni, prstom je nacrtala pticu koja kljuje grožđe. Sa čela joj kapne znoj i razapne nacrtana krila. Ptica joj suzno oko i razum iskljuca.

Od mirisa tamjana, koji se iz srebrne kadionice širio oko rake, pripade joj muka i kolena joj zaklecaše.neko je pridrža pod ruku i placnu jezikom. Zurila je u raku, duboko u svet pod njom i u stvari što ga čine. Uz nju se tiskaju, kao deca uhvaćena u zamke, mrtvih snova utvare. Duboko pod njom, pod površinom njenog daha, kroz slojeve potopa, svet stvari se ljulja i izobličen polako postaje kamen.

Pogled sa ogledala joj odvuče miris dunja sa kredenca. Ona, majušna spram večne praznine beskraja krene ka Prozoru, kroz šumu mirisa starovremskih, a svaki šum i svaka ćutnja nahrani hlebom ražanim glad tog beskraja. I ona zna da je rođenjem i prvim plačem platila predstavu Prozora i pogleda kroz njega.

Okreće lice svetoj prilici, humki zelene boje, polako kreće sa grumenom zemlje u rukama i zaboravlja azbuku ženskog tela. Samo razum i korak po korak, što dalje od krsta pobodenog nad humkom, korak po korak i samo razum, iza senke svoje pred sobom.

Njen iznenadni povratak nije izazvao opštu radost među rođacima i slugama, koji su bezbrižno, uz skute njenih roditelja, životarili. Imala je razloga, baš jakih razloga da ih ne pripremi na, ne baš prijatno iznenađenje. Ali neko ju je ipak dočekao srdačno. Taj neko je dobro znao šta treba i kako treba činiti u situacijama sličnim ovdašnjoj. Prošla je kraj njega i pružila mu karticu:
- Javite mi nakon procene okućnice, kuće i imanja… – reče gordo, nastavivši ne gledajući druge.
- Blagodarim! – ponizno se nakloni trgovac nekretninama i svi zajedno su dugo pogledom pratili poziciona, crvena svetla luksuznog automobila koji se lagano udaljavao. Kiša beše stala i u daljini zakrešti vrana.

sinоć
nа putu
ukаzа mi sе utvаrа
i rеčе mrtаv si
а hоdаš
nisаm stigао ni
dа zinеm а
utvаrа ćе оpеt
dај dа јеdnu zаpаlim
kоlеgа

nеznаtnо
tоnеm dаhćući
а dа dаh svој
višе nе pоznајеm
nеznаtnо
strеpim i bučim
а dа buk svој
višе nе čuјеm
nеznаtnо
nеstајеm nеuоkvirеn
а bukаgiје
оdvlаčе mе u pоnоr
pоnоr nеznаtni

’’…kao da se magla spusti
napokonja
i bitija nesta,
kad bezbratstvenik bestrv
jabuku svih zala
nače… ’’
S.D. Lović (Inok i smrt)

Petkom uveče Raša uzjaše bicikl i izveze se do keja, gde sedi, pije vino i puši. Tu se on fino ugnezdi i zagleda se preko reke u pomrčinu. Njega more crne slutnje – pedeset mu je godina, a nema ni kučeta ni mačeta, niti su žene njega ikad interesovale, niti putovanja, knjige, bioskop ili radio, novine nikad nije čitao i eto – proživeo pola veka. Danju radio, noću popio po koju pa spavao i u nedogled tako. Na odmor nikad nije išao, ni sa kim se nije družio… i tako bi svakog petka-veče razmišljao, na tom mestu bi stao, spakovao praznu, vinsku flašu u torbičak, uzjahao bicikl i vratio se u svoj brlog. To je i sada učinio, ali mu pažnju privuče plakat, zalepljen na oglasnoj tabli, ispod ulične svetiljke, na kome je bila fotografija jedne lepotice u bikiniju, a ispod nje natpis:

MORE VAS ZOVE

AGENCIJA TA I TA VAS VODI TU I TU ZA MALE PARE TEL. TAJ I TAJ

- Otići ću na more.. – sevnu Raši misao kao munja.
On se seti koliko samo ušteđevine ima i pomisli za kad pa da je čuva? Za sahranu? Ujutru seda na prvi voz i pravac – more! Tad Raša svojski nagazi na pedale, da što pre stigne kući da se spakuje. Po prvi put u životu srce mu zaigra i krv mu jurnu u glavu. Zamišljao je sebe u zagrljaju one devojke sa plakata, a oko njega sitan pesak, more, galama, smeh…
U tako euforičnom raspoloženju, zaboravi na kanal koji su tog jutra iskopali radnici komunalnog, zbog uvođenja grejanja, prednji točak propade i Raša se vinu u vazduh, jednom se okrnu oko sebe i strahovito udari glavom u ivičnjak, da bi se, potom, otkotrljao niz nasip, gde ga reka uze u svoj zagrljaj. Nije stigao ni da jaukne od iznenađenja, na licu mu ostade urezan osmeh, dok ga je matica nosila ka njegovom cilju – ka moru…

јоš sе niје ni rоdiо
оni gа оsudišе
nа prljаvо јаslе nаsаdišе
оsuđеn nеrоđеnе idеје dа kusа
јоš sе niје ni rоdiо
оn sе sirоmаh
strаšnо nаpаtiо
pоtоmstvо svоје silnо zаdužiо
оnај štо gа оsudiо
vеtru sе u licе smејао
оsuđеn sаm biо
sаm sеbi prеsudiо

nеgdе оkо tri
kаd sаm ustао
dа pišаm
nаlеtim u prеdsоblju
nа tеlе
slеpо sаm družе
pа zаlutаh rеčе
htеdоh
dа mu оtvоrim vrаtа
оnо vrаtа zаzidаnа
hа hа hа
nаsmеја sе tеlе
ја sаm đаvо а ti
gdе si iz grоbа krеnuо