сенка
при нејасној светлости жуте
воштане свеће
која даје сабласан облик
свакој познатој ствари у овој соби
где обитавам већ век и по
нејасан самом себи
збуњен
затечен својим постојањем
шуштање тек рођеног лишћа
повремени урлик ветра
и ја сам
замишљен и блед
уморен од страшног сећања
сећања на тог дечака
и лажног осмејка
у углу усана његових
сећанја на лице боје пауса
већ век и по
мори ме одјек његовог гласа
када је уплашен упитао ветар
има ли на копну
противуречности
или то само таласи креште