KINOOPERATER
Za Stevu
Dokolica ponekad ume da postane pokretačka energija, bilo za šta, za kreaciju, teror, mazohizam, a to je na svojoj koži osetio Đerđ Jožef, sredovečni kinooperater palanačkog bioskopa, kicoškog izgleda,brkova modeliranih u tanku crtu iznad usana, sede kose, naravno – začešljane malo u levo, obučenog u čisto, mada staro i prekratko odelo, namirisanog jeftinom kolonjskom vodom (bugarskom). Sve u svemu, bio je jedan tipičan primer onog kruga ljudi sa osećajem niže vrednosti, proizašlog iz stvarnih utisaka još u detinjstvu. Naime, odrastao je bez majčinske ljubavi, ulica ga je učila kako da se bori za golu egzistenciju, odrastao u bioskopu uz miris celuloidnih traka, miris zanesenjaka – filmofila, uz prigušenu svetlost i šarenilo na ekranu.
Utorak je lenjo glodao kosti svog sedamnaestog sata, palanka utopljena u jezero jesenje magle, na ulici samo psi, mrtvo lišće, bare… U svom sobičku, hladnim pivom je gasio svoju beskrajnu žeđ Đerđ Jožef, lokalni kicoš, kinooperater. Tišinu je narušavalo neprirodno krčanje koje je dopiralo iz prastarog radio-aparata, na stolo članak iscepan iz ko zna kojih novina, naslovljen:
‚, Evropa pre najezde hrišćanstva sa istoka ’’
Podigao ga je sa stola, masnog i crvotočnog i dugo je zurio, nepomično u nj. Brk mu je poigravao u ritmu vetra, koji je tog trenutka počeo da zavija i raznosi maglu sa sivih, gluvih i prostranih ulica. Sa interesovanjem je čitao, valjda po stoti put u sebi, pa nanovo tihim šapatom, pa onda isprekidano (dok je uzimao po koji gutljaj iz dugačke, braon flaše) sasvim na glas:
‚, Vekovima je skakanje preko vatre bilo magijski način da se pospeši rast letine u Evropi, kao što je to bio slučaj i u Grčkoj i Rimu. Primeri za to su skokovi koje izvode Škoti u igri zvanoj Moris, Belgijanci su igrali oko vatri u znak veselja i preskakali ih da bi letina bila dobra, Švajcarci, takođe, obično usred leta, maskirani bi udarali žestoko kijačama i baklje dizali visoko – kako bi žito izraslo visoko…’’
Razmišljao je posle ovog dugo i pitao se – gde je on to potrošio vreme? Da li je on dizao u vis baklju u znak veselja ili samo flašu, glas? Kome se on radovao, za koga je, sem za sebe, živeo? Za novi dan, za novi film, novu neotvorenu buteljku? No, sve ono što mu je u životu bilo radost, sada je mučenje, gušenje, dosada… Ali kome dušu da otvori, kome da se izjada? Ovo mesto je za njega bilo gluvo, on je za ovo mesto bio nem, u nedogled. Zar su mu jedini prijatelji predmeti, ortopedsko pomagalo – krevet i lavabo, požuteo i ispucao pod oštrim zubom vremena?
Skliznu suza niz kicošev čist obraz i on bolno uzdahnu, dok je ispod streje dopirao zvuk monotonije – gu, gu, gu – golubice su besomučno filozofirale. Prilegao je da odmori, sredovečni gubitnik i za tili čas zaspa. To su trenuci kad se soba ispunjava duhovima:
- …ni pivo nije popio… – prošaputa River Feniks.
- …ništa nije ni jeo… – nadoveza se Fernandel.
- …zaspao obučen, tc, tc,tc… – uzdahnu Brus Li.
- …čuješ ga kako samo teško diše… – zabrinu se Din Martin.
- …da, jako je uznemiren… – snishodljivo odgovori Greta Garbo.
Trgnuvši se neprirodno, probudi se nešto posle ponoći. Bio je bled i mokar od znoja. Usnio je bio praznu bioskopsku salu, iz zvučnika se širila psihodelična melodija, slična onoj iz filma Zabriski point, sa svih strana su dolazili buljuci histeričnog smeha. Na platnu nejasne slike, među kojima nekad razazna sebe, obučenog u belo u zadivljujućoj pozi, glamuroznom skoku preko vatre…
Lice Đerđa Jožefa se ozari. Shvatio je poruku koju mu je ko-zna—ko uputio u obliku snoviđenja.Shvatio je u čemu je njegov problem. U neispunjenom danu, dokolici, praznoj bioskopskoj sali… Zlo koje ga je jelo bilo je na celuloidnoj traci, u zvučnicima, na platnu, u škripi drvenih sedišta. Bioskop ga je lagano pretvarao u sebe. Kinooperater je vremenom postao mutant, asimilovana vrsta – Čovek Bioskop!
… a hteo je da putuje, da plovi raznim morima, da vidi egzotične zemlje, lepe žene, proba sva jela sveta, vina iz Argentine, popne se na piramidu, popne se na Statue of Liberty… I sve je on to već video, ali tuđim očima! Napokon se odlučio na taj korak! Spakovao je malobrojne stvari u koferčić, savio onaj isečak i stavio ga u džep, strmoglavo se sjurio niz stepenice na ulicu, mokru i sablasno praznu. Dugo je, dugo stajao ispred zgrade bioskopa I zurio u nju kao omađijan.
Nedugo iza zore, dok se varljivo jesenje sunce probijalo kroz maglu, koračao je polako, pogrbljen, istrošenim putem pored močvare. Iz daleka je dopiralo brujanje motora, nekog krša od vozila. Đerđ Jožef zastade i ispruži palac. Videvši ga tek na nekih desetak metara, stari kamiondžija naglo zakoči i zaustavi se tik uz njega.
- ‘ajde, upadaj… - otvori mu vrata stari kamiondžija i ovaj prvo ubaci koferčić, kiselo se nasmeja, uđe i zalupi vrata.
- Dokle ćeš?
- Što dalje, to bolje… - sa uzdahom je konstatovao kicoš.
- De, popi malo…
Uzeo je flašu i dobro potegao. Sa radija je curila neka setna narodna melodija koju prekide dubok, muški glas:
‚, Našu palanku potresla je nemila vest… Noćas je izgoreo naš bioskop… I pored lavovske borbe vatrogasaca, ništa nije spaseno… Procenjuje se da je izgorelo preko tri stotina rolni filma, sav inventar i uređaji. Da nesreća bude veća, pronađeno je i telo Đerđa Jožefa, kinooperatera koji je stradao u požaru. Sahrana će se obaviti sutra u 13 časova na novom palanačkom groblju…’’
Iza vesti nova setna melodija.
- Svašta… - začudi se kamiondžija i potegnu muški iz flaše.Sunce je već bilo visoko, dug put za njima, ispred njih još duži i ne znaju ni jedan, ni drugi hoće li on doneti novu dokolicu ili…
Saša D. Lović