Aleksandar Kulić

Pre više godina, na irc chat-u Internet Krstarice, pojavio se nick BORanin kao jedan od malobrojnih predstavnika grada Bora. U početku je sve to izgledalo kao dečja igra ali je postepeno poprimilo oblik zarazne bolesti, nešto kao zavisnost od net-a. Ovaj, u to vreme jedva punoletan dečak je godinama izrastao u velikog konja, tj. čoveka (ne u smislu ličnosti već visine) mada je u suštini ostao blesave prirode i ponekad detinjastog ponašanja…

Ipak, mnogi su želeli da znaju ko je zapravo taj lik, da li ga možda viđaju na ulici, uveče u nekom od lokala, školi, fax-u, itd. Pa evo red bi bio da u kratkim crtama kažem nešto o sebi i svom životu ljudima koji me znaju sa net-a i onima koji me inače znaju iz viđenja.

Ja, Aleksandar Kulić - Aca, Rođen sam u Boru 14-og Marta 1984 god. od oca Zorana i majke Dane. Detinjstvo provodim u Šistekovoj (bolničkoj) ulici sve do završetka prvog razreda OŠ “Vuk Karadžić” kada se definitivno selim sa porodicom (ocem, majkom i sestrom Draganom) iz ovog dela grada u naselje Bor 2 gde su moji roditelji napravili kuću. Mislim da sam imao veoma srećno detinjstvo do polaska u osnovnu školu. Leta i zime sam uglavnom provodio u Sumrakovcu – rodnom selu moje majke, koje se nalazi u boljevačkoj opštini na samoj katastarskoj granici sa opštinom Bor. Mislim da je to bio najlepši deo mog detinjstva. Dečačke dane na selu treba samo doživeti i verovatno mnogi koji su imali to iskustvo dele moje mišljenje. Kasnije, sa polaskom u školu izbijaju ona sranja u Bosni, nastupa težak period u celoj zemlji a ništa nije bila bolja ni situacija u mojoj porodici. Otac se povređuje na poslu u vremenu kada sam bio u trećem razredu osnovne škole “IX Srpska udarna brigada” i provodi dosta vremena u bolnici gde je lečio tešku povredu cevanice. Na sreću sve se završilo na najbolji mogući način , ali su traume i strahovi ipak ostali u meni još neko vreme kada sam se od vidno nestašnog dečaka pretvorio u povučenu i ćutljivu osobu. Taj period će biti zapamćen i po veoma teškoj finansijskoj situaciji za mene i moju porodicu. Inflacija najveća na svetu, moja porodica od jednog primanja jedva sastavlja kraj sa krajem. Tih par godina svoga života nebih poželeo nikome i radije bih voleo da sam mogao da ih bacim u vodu ili da ih nikada nisam ni doživeo nego što sam ih proveo u jednoj takvoj atmosferi. Dobro pamtim i kolone za hleb i zejtin, pešačenja po zimskom vremenu od škole do kuće u Boru 2 kada sam sa kolonom mojih drugara gazio sneg preko pola metara pošto je autobuski prevoz bio prava retkost. Uvek sam se pitao ko je kriv za to sranje, tj. stanje u kojem smo se svi našli? Takoreći, tek smo progledali na ovom svetu a on nas šiba po nemoćnim krhkim leđima kao najgore osuđenike na smrt. Godinama se pomiriš sa time ali je pitanje dali možeš posle nekog vremena sanjati dečački san o boljem sutra, što je karakteristično za svu normalnu decu sveta, i koliko to sanjarenje ima smisla kada se probudis u odvratnoj i surovoj realnosti?
NIKADA IM TO NEĆU OPROSTITI, što su uništili celu jednu generaciju mladih ljudi, što su nam ukrali najlepše godine našeg života zarad njihove jebene politike i vizije o večnom boravku na fotelji! Neka im Bog sudi pravedno i bez milosti!
Srednja škola, čuvena Mašinska (MEŠ). Profesori su nas zvali “Ratna generacija 84” pošto smo bili oslobođeni prijemnog ispita zbog onog rata 99-te. Život polako počinje da dobija nekakav smisao. Tu su prve simpatije i ljubavi ali ono što je neizbežno reći, počinju masovni štrajkovi profesora, radnika i učenika da vladajuća garnitura prizna svoj poraz i ode s vlasti. Kao mlad i zelen priključujem se aktivno kampanji pokreta Otpor i gotovno svakodnevno provodim dane na ulici sve do famoznog 5-tog Oktobra 2000 god. kada sam mislio da je sve gotovo. “Dobro je, ove smo skinuli sa vlasti, od ovih nema gorih sve će ići mnogo bolje i brže”. Dali je baš tako bilo dovoljno ste stručni da procenite. Čak iako ste tek naučili da čitate imate dovoljan broj godina da to sami procenite.
Sa srednjom školom počinje da raste moje interesovanje za muziku. Dok su moji ortaci slušali stranu i domaću zabavnu muziku ja sam sebe pronalazio u numerama naših narodnih i večitih melodija. Naročito sam bio zaljubljen u muziku svoje rodne Timočke krajine. Mislim da je na to veliki uticaj imalo i moje višegodišnje bavljenje folklorom. Muzika je za mene postala spas od svakodnevnog i većim delom sumornog života i svakodnevice. Bio sam impresioniran numerama na saxofonu našeg velikog majstora – Žive Dinulovića a ništa manje nisam cenio ni Predraga Pedu Jankovića i Bobana Marinovića kao ljude velikog srca i velike majstore na ovom instrumentu. Bez razmišljanja sam odlučio da krenem da učim sviranje na saxofonu. Ipak nije mi bilo lako da dođem do instrumenta a kako sam kupio saxofon je sasvim posebna priča o kojoj ću nekom drugom prilikom. Ipak život mi se tada okrenuo sasvim drugom toku, slobodno mogu reći, moje srce je obasjala toplina i svetlost. Aca (kasnije BORanin) je postao čovek zadovoljan svojim životom, čovek sa velikim krugom prijatelja, uvek u nekoj gužvi i stalno u pokretu…
Fakultet – ovaj naš borski, upisao sam odmah nakon završetka srednje škole. Nisam želeo da napustim svoj grad kao većina mojih drugova iz srednje škole iz prostog razloga – osećam da ovde pripadam i da mi je ovde mesto, nebih mogao bez Bora ni mesec dana jer i na samu pomisao da sam negde van osecam prazninu i nostalgiju. Možda je to velika greška ili neka vrsta prokletstva al jbg. I tako dogurah do četvrte godine fakulteta na odseku za industrijski menadžment i to u roku. U međuvremenu se malo bavim i vođenjem Omladinske organizacije naselja Bor 2 na inicijativu velikog broja mojih ortaka iz naselja, a to koliko god da sam hteo, nikako nisam mogao da odbojem jer to shvatam kao jedno veoma veliko i vredno priznanje.
I sad sam tu gde sam. Sve ostalo je iza mene i kako god izgledalo crno ili belo nemoguće je izbrisati…
Iako je prvi post na ovom blogu, vala je i previše ako je za vajdu!

Na kraju bih se samo zahvalio Igoru Mitroviću jer je ovaj blog nastao na njegovu inicijativu. Na njegovom forumu Bor030 sam takođe ostavio parče svog života, naravno jednu od svetlijih strana