Aleksandar Kulić

Svaka numera je priča za sebe. Čak iako ne razumete reči shvatićete poruku, uz malo sluha. Bez obzira ko smo i šta smo, ovo moramo da čuvamo kao jedno veliko bogatstvo i brend po kome se ovaj kraj prepoznaje. Ovo su samo neke stvari koje se mogu naći na internetu (od kojih neke i nisu toliko poznate), a zbog kojih slobodno mogu reći da sam ponosan što sam rođen u ovom kraju i što sam odrastao uz tu muziku:

http://rapidshare.com/files/143063833/Peda_sax.MP3.html
http://rapidshare.com/files/143070988/Slobodan_Bozinovic_-_Gudzugan_Kolo.mp3.html
http://rapidshare.com/files/143075973/ziva_dinulovic_-_vlaske_gajde.mp3.html
http://rapidshare.com/files/134475614/Zika_Cvetkovic_-_La_Krcma_Djila_Raskruce_-_Www.Mp3Dz.Net.mp3
http://rapidshare.com/files/134476751/Zika_Cvetkovic_-_Mndra_Mja_De_Pista_Drum_-_Www.Mp3Dz.Net.mp3
http://rapidshare.com/files/134479866/Zika_Cvetkovic_-_Vino_Mindruljico_-_Www.Mp3Dz.Net.mp3
http://rapidshare.com/files/135297107/Ilija_Nikolic_Ika_-_Vino_Dajko_La_Izvor_-_Www.Mp3Dz.Net.mp3
http://rapidshare.com/files/135284737/Ilija_Nikolic_Ika_-_Jubjam_Fetele_Din_Sat_-_Www.Mp3Dz.Net.mp3
http://rapidshare.com/files/135286783/Ilija_Nikolic_Ika_-_Knd_Je_Mndra_Ljinga_Mine_-_Www.Mp3Dz.Net.mp3
http://rapidshare.com/files/135286159/Ilija_Nikolic_Ika_-_Kind_Dete_Raza_De_Luna_-_Www.Mp3Dz.Net.mp3

http://rapidshare.com/files/135713099/Branko_Olar_-_Kolo_En_Valje_En_Tro_Padjine_-_Www.Mp3Dz.Net.mp3
http://rapidshare.com/files/135719755/Branko_Olar_-_O_Muma_Ja_Tuta_Buna_-_Www.Mp3Dz.Net.mp3
http://rapidshare.com/files/135713957/Branko_Olar_-_Kuncecilji_Mjalje_Tuace_-_Www.Mp3Dz.Net.mp3

Nisam želeo da ponovo pišem neki tekst o muzici, barem ne još neko vreme. Na ovo me je ipak podstakao događaj koji mi se desio pre nekoliko dana.
Krenem ja tako do buvljaka da kupim neke sitnice za ribolov, neke baterijske lampe, itd. kad odjednom, sasvim slučajno, na ulazu u buvljak spazim tezgu na kojoj su se prodavali piratski CD i DVD-ji. Retko kada ja obraćam pažnju na tako nešto i gotovo uvek produžim dalje, ali ovoga puta mi je zapao za oko jedan DVD sa starim spotovima vlaške muzike. Zastao sam pored tezge i uzeo taj DVD da razgledam. Među brojnim starim muzičarima odmah mi je pažnju izdvojio Boban Marinović, saksofonista koga sam od malena obožavao da slušam i koji mi je od samog početka bio jedan od najvećih uzora. Pitao sam prodavačicu odakle im ovi spotovi a ona mi je rekla da je neki tamo čovek to skinuo sa VHS-a i prebacio na DVD. Bez razmišljanja sam izvukao 100 din. i kupio taj disk, na nešto ovako se ne nailazi svakog dana. Bilo je tu još dosta lepih spotova, ali Boban se uz pratnju starog sastava orkestra Cimeri sa svojim kolom odmah izdvojio.
Sećam se mog prvog susreta sa Bobanom Marinovićem, pre više godina kada sam počinjao da se bavim muzikom. Boban je mene i Živu Mirkovića - harmonikaša primio u goste u svojoj kući u Radujevcu. Sećam se da smo ja i Živa išli do Negotina da završavamo neke poslove pa je onda on predložio da svratimo do Radujevca da me upozna sa Bobanom, koji je bio i ostao moj veliki uzor. Tako je i bilo. Boban nas je veoma lepo primio, prema meni je bio posebno ljubazan. Odao mi je neke tajne i dao više korisnih saveta kako treba da postupam i kojim putem treba da krenem kako bih što bolje savladao sve veštine sviranja saksofona. Posebno pamtim jednu rečenicu kada me je posavetovao kako treba da izgrađujem sopstveni stil sviranja kako bi ljudi to prepoznavali i kako nebi bio samo kopija nekog drugog muzičara. Boban je odmah uvideo da je moje interesovanje za muziku veliko. Iako je bio i ostao jedan od naših najboljih saksofonista nije pokazivao nestrpljenje pa mi je gotovo nekoliko sati pričao razne priče koje sam ja bez treptaja slušao i upijao. Bio je to jedan nezaboravan dan u mom životu.
Na žalost, Boban zbog lošeg zdravstvenog stanja u zadnje vreme sve manje svira. Nadam se da će mu Bog dati puno snage i zdravlja kako bi nas i u buduće uveseljavao svojom muzikom, njegovim slatko odsviranim numerama koje i najsumornije trenutke u životu mogu da učine vedrijim i lepšim.
Evo i tog starog Bobanovog spota kog sam sa DVD-ja ubacio na YouTube, za sve one koji uživaju u njegovoj muzici: Boban Marinovic

Malo je takvih ljudi kod nas kao što je Predrag Janković Peda. Čovek koji se sa svojim muzičkim umećem nalazi u samom vrhu, a opet, tako skroman i iskren. Njegov primer bi trebali da slede svi koji se bave muzikom jer osim što me je Peda naučio da sviram saksofon, naučio me je još nečemu – kakav čovek treba da budem. Kada sam izabrao saksofon za instrument koji želim da učim, krenuo sam kod Pede. Sećam se da je bilo jesenje vreme. Našao sam se u Oštrelju ispred Pedinih vrata. Peda mi je otvorio. Ja sam se predstavio da sam taj i taj i da bih želeo da učim da sviram saksofon. U ruci sam držao torbu u kojoj se nalazio stari polovni saksofon, kupljen od jednog muzičara iz Dušanovca. Peda me je pozvao da uđem unutra. Seli smo, a meni je počeo da izbija nekakav znoj. Plašio sam se da će mi reći kako nema vremena za učenike itd. Uzeo je moj saksofon i krenuo da ga razgleđuje. “Dosta je star, ali će biti sasvim dobar za početak, samo moraćeš da ga repariraš, daću ti adresu gde da se obratiš za to. Ovakvi saksofoni su dosta dobri i teško koji novi sax može da proizvede takav ton”. Onda me je zamolio da uzmem saksofon i da probam da proizvedem neki ton. To je bio vrhunac moje treme. Ja sam kod kuće nešto kao vežbao, ranije sam svirao frulu kao mali, ali ipak, ovo je za mene bilo novo. Uzeo sam i krenuo da sviram, neznam šta. Dali je to bila neka pesma ili kolo, ili sam samo izvlačio neke tonove, to mi je potpuno izašlo iz glave jer sam tada razmišljao samo o jednoj stvari – šta će majstor Peda da mi kaže, da li mogu dalje da učim ili nemam smisla za muziku. “Dobro, mislim da sa tobom neću imati problema” – reče majstor Peda. Tako je i bilo. Sa Pedom sam vremenom dosta radio, nikada samnom nije imao problema i uvek je bio spreman da me ohrabri i kada su najteže numere bile u pitanju. “Moći ćeš ti to, šta je to za tebe, samo redovno vežbaj, vežbaj i vežbaj”. I eto, sada mogu samo da kažem – “hvala brate, posvetio si mi svoje dragoceno veme da bi me naučio da sviram. Zanat se prenosi na nove generacije pa se nadam da će i moji učenici jednoga dana o meni govoriti stvari kakve sam ja ovde pisao o tebi. Ti zaslužuješ mnogo više, ali sam ja trenutno jedino ovako u mogućnosti da ti odam zahvalnost za sve što si učinio za mene.”
Inače, Peda je svirao sa mnogim velikim imenima vlaškog melosa, sa pokojnim Slobodanom Božinovićem, Ikom Petrišorovićem a sada svira u orkestru “Nema Dalje” – trenutno najboljem vlaškom orkestru, sa Srđanom Demirovićem, Slobodanom Domaćinovićem i drugim vrhunskim muzičarima. Veliki je borac za očuvanje tradicionalne vlaške i srpske muzike. Naša narodna muzika i folklor predstavljaju koren čitave nacije. Ako se koren ne neguje, ni plodovi neće biti dobri.

Evo, seo sam da pišem neki tekst za blog, bez ikakve ideje i inspiracije. Jednostavno, rešio sam da iskucam nešto pa ko hoće nek čita.
Pustio sam na comp-u neku muziku koja u meni izaziva najdublje emocije, a njih ne može svako da oseti u istoj meri i obliku. To nije klasika, iako je u pitanju nešto veoma staro i po svome kvalitetu ni malo bezvredno. U pitanju je nešto iz muzičke baštine Timočke krajine, odnosno Homolja, odnosno cele istočne Srbije, od Požarevca do Kladova. To je vlaška narodna muzika u svom izvornom obliku, čista kao planinski potok, stara kao vino. Priča je krenula sama od sebe…

Prva na listi je jedna balada koja počinje setnim zvucima violine čuvenog Manojla Blagojevića a koju peva Staniša Paunović “ Jo pljekaj pi drum ku dor”. Kada bi sada pitali nekog stranca koji se prvi put susreće sa vlaškom muzikom dali zna šta sluša, verovatno bi rekao da je to u pitanju neko klasično delo uz pratnju simfonijskog orkestra (iako je u pitanju samo jedna violina koja daje utisak čitavog kvarteta violina uz harmoniku koja tercom prati vokal kao najslađi žubor). I dok slušam celu numeru u glavi mi se već stvara slika planinskog druma, ptica, šume i čistote svega onoga što je lepo i što čisto odsvirani ton ume da dočara.

Druga na listi je jedna takođe setna melodija koju na trubi izvodi neprevaziđeni majstor Miroslav Matušić “Anverzit dosu” (Zelena dolina). I zaista, ton se prostire tako čisto i daleko kao da preleće preko stotinu zelenih dolina. Posle ove melodije ide “Djiminjaca in zori” (U ranu zoru). Vidi se izlazak sunca, čuje se poj petlova, svetlost proviruje iza krošnje…. I sve to samo jednim dahom i tonom koji je stvorila truba, odnosno duša.

Sledeći na listi – Slobodan Božinović. O njemu ne treba ništa posebno pisati. Njegova harmonika i ono što je iz nje izašlo poslužiće generacijama posle nas kao primer čistog muzičkog fenomena. Još je milija činjenica da je pokojni Božinović bio naš boranin, i da je između ostalog bio jedan od najboljih, što mu pojedina gospoda iz prestonice nikada neće oprostiti. Odsvirao je on mnoga kola koja u svom nazivu nose ime našeg grada. Ipak, po meni, “Najnovije Borsko kolo” je priča za sebe. Lagani “đe dor” koji oslikava uvod u celu priču, a zatim i igrački deo oslikavaju naš grad i okolinu u pravom muzičkom smislu. Tim tempom i takvim trilerom se kolo kod nas sviralo od davnina, a tu postoje velike razlike u odnosu na Homolje ili Negotinsku Krajinu.

Živa Dinulović je bez sumnje kralj na saksofonu. To priznanje su mu prvi odali američki džezeri koji su njegovo ime upisali u knjigu najboljih muzičara sveta zajedno sa mnogim velikim imenima svetske muzičke scene. Ali Živa je ostao dosledan vlaškoj muzici. Relativno dug radni staž i veliki talenat su od njega stvorili kralja. Slušati “Vlašku suzu” u njegovom izvođenju ili mozda “Lunjice” a ne osetiti ništa posebno može da znaći samo 2 stvari – odsustvo srca ili odsustvu sluha za bilo kakvu muziku.

Frula Tihomira Paunovića bi u nekim drugim rukama verovatno bila samo obično parče šupljeg drveta. “Folklorna igra” koju izvodi ovaj majstor na fruli dočarava našu istočnu Srbiju u neko davno vreme bolje od bilo koje monografije ili arhive. Mitski obredi, igra i virtuoznost govore da je ovde od davnina bilo civilizacije i kulture iako smo se mi trudili da sve to zakopamo i kao pravi novopečeni pomodari zagadimo nekim jeftinim kičerajem.

Ovo je bila priča o našim starim muzičarima, što ne znači da se ona ovde i završava. Na mlađima svet ostaje a fala bogu ima i onih koji se trude da sačuvaju i prenesu na dalje sve ono što je lepo i čisto u muzici istočne Srbije. O njima nekom drugom prilikom a ja sam ovaj mali tekst sklopio bez straha i predrasuda tako da me nije mnogo briga ako me neko optuži da sam staromodan i da nisam u fazonu.

Ipak je vredelo…

Za nekog je muzika tek po neka melodija koja ostane u sećanju izvesan duži ili kraći vremenski period, za nekog je pak obeležje jedne mladosti, jednog perioda u životu, jedne generacije, dok je za mene muzika, posmatrajući svoj život od početka do danas, bila i ostala sastavni deo života i svakodnevice.
Sa svojim saksofonom dnevno provedem po par sati. Svirajući na njemu svakoga dana, sve smo više postali bliski i nerazdvojni. Svaka numera, triler ili ton koji odsviram na njemu u meni iznova stvara neku priču, budi sećanje, radost ili setu. Teško je objasniti to jedinstveno osećanje kada svoje emocije možeš da izraziš kroz muziku a sigurno je da to teško mogu da shvate oni koji se nikada nisu bavili tim zanatom. Prema tom instrumentu osećam veliku odgovornost. Desi se da sam nekada po ceo dan zauzet nekim neodložnim obavezama ali uvek gledam da uveče kada dođem kući makar desetak minuta odsviram nešto kako me ne bi grizla savest i kako bi mi srce bilo na mestu.
Pre mnogo godina kao osnovac, sećam se da sam u školi cele godine vukao keca iz muzičkog. Imali smo one čuvene diktate iz ovoga predmeta kada smo morali da zapisujemo note dok nam je nastavnica kucala taktove na klupi. Ja bih kao po običaju blejao u plafon i u mislima projektovao neku svoju muziku. Pošto nikada nisam stigao da diktat iz muzičkog uradim na vreme dobijao bih slabu, što su moji roditelji tumačili kao nedostatak sluha i smisla za muziku. Kada sam od oca zatražio da mi kupi harmoniku dobio sam naravno negativan odgovor uz njegovo pravdanje da mi muzičko slabo ide, dok sam krišom slušao njegov razgovor sa majkom kako ne želi da mu sin bude muzikant. Pošto sam imao neku staru frulu, za kratko vreme sam samostalno savladao prve melodije, kola i pesme na ovom instrumentu, ne poznavajući ni note ni tonove preko kojih sviram. U meni se odjednom javila želja da ovaj prastari instrument zamenim nekim novijim i malo složenijim. Bez sumnje sam shvatio da je to saksofon. Muzika koja me je u to vreme opčinila je naša narodna srpska i vlaška uz koju sam odrastao i koju sam imao prilike da dosta slušam u našem kraju. Saksofon sam kupio posle dosta ubeđivanja sa roditeljima i uz pomoć mog komšije Žive Mirkovića, harmonikaša, koji je u meni prvi otkrio smisao i talenat za muziku i od koga sam naučio osnovne elemente muzičke pismenosti kao što su mol-ske i dur-ske skale. Ubrzo stupam u kontakt i sa Pedom Jankovićem, saksofonistom i legendom vlaškog melosa. Druženje i rad sa velikim majstorom svakako garantuje siguran uspeh, uz dosta rada i ljubavi prema muzici i instrumentu.
I tako se ja i do današnjih dana nesebično posvećujem muzici. Sada ne bih menjao saksofon ni jednim drugim instrumentom kada bih ponovo počinjao da se bavim muzikom. Štaviše, drago mi je što nisam krenuo da učim harmoniku ili neki drugi instrument koji je zastupljeniji. Verovatno bih se posle izvesnog vremena pokajao i poklekao pred zvukom saksofona.
Iako se pretežno bavim narodnom muzikom mislim da ne postoji dobra ili loša muzika. Po meni, postoje samo dobri ili loši muzičari. Što se žanrova tiče, ukusi su različiti, svako sluša ono što mu prija i kao što u životu čovek najčešće izabere onaj put koji mu se sviđa, veoma često se to dogodi i sa muzikom. Izuzetak može da postoji jedino ako neko zarad novca pređe u neki drugi žanr, ali tu onda nema više reči ni o ljubavi ni o umetnosti.
Mnogo je mojih prijatelja sa kojima sam se upoznao upravo baveći se muzikom. Svako od nas ima jedan jedinstveni smisao života – prikazati sebe kroz muziku.