Aleksandar Kulić

Baš nešto razmišljam ovih dana o tome kako mi u Boru već par zadnjih godina nemamo ni jednu kafanu. Nemamo ih u onom obliku kakve ih pamtimo nekada, sa muzikom uživo, sa stoljnjacima na kocke, zadimljene i pune ljudi. Ovo što je ostalo više nema stari duh kafane koji je bio prepoznatljiv za Bor.
Možda je razlog i taj što ljudi nemaju para kao nekada pa u kafanu idu sve ređe. Uglavnom se sada po kafanama, koje više nisu kafane nego “restorani” sreće samo nekakva borska “elita”. Poslovni ručkovi, dogovori, ovo-ono…
A gde nestadoše oni kafanski ljudi po kojima su određene kafane bile poznate? Mnogi od njih više nisu među živima a neki su se zbog lošije materijalne situacije preselili pred prodavnice i trafike.
A nekada, dok sam još klinac bio, sećam se da me je ćale redovno vodio sa sobom kad bi svratio u kafanu. Nikada nije preterano pio ali je u kafanu voleo da ide zbog društva. Takav je i moj deda bio. Sa dedom sam često odlazio u kafanu “Rudar” na Korzou, koja više ne radi, a taj lokal se već izvesno vreme renovira, i verovatno će biti pretvoren u neku radnju. Zatim smo često svraćali i u “Kozaru”, “Balkanče”, “Crni Vrh”, i naravno “Brest” kod mog teče Ćire. Deda za sebe naruči kafu i kiselu, za mene ratluk, i naravno sok Yupi.
Gotovo svakog dana je u ovim kafanama svirala muzika uživo, ljudi su međusobno čašćavali jedni druge, nije se marilo za pare jer ih je bilo, ne nešto puno, ali dovoljno.
Sa mojim ćaletom sam često odlazio u kafanu “Merak” u Boru 2. To nam je tu bilo najbliže, a i atmosfera je bila veoma prijatna. Skoro svakoga dana je svirala muzika i to uglavnom bolji orkestri. Nekada je bilo teško tamo doći do slobodnog stola. Roštilj je radio preko celog dana, bio je unutra jedan prozorčić, “šubert” gde smo kao klinci često naručivali pljeskavice u sendviču. Danas se u prostoriji “Merak” kafane nalazi istoimena prodavnica. Zatim kafana “Šumice” u naselju Sunce, u čijim se prostorijama danas nalazi kopirnica. Nekada smo baš zbog te kafane naselje Sunce zvali “Šumice”.
Eto vidite, opet ja i moje uspomene… jbg. Ništa više nije kao pre. Ovde završavam priču o kafanama, iz emotivnih razloga.

U LUKOVU, Valakonju, Grljanu, Metovnici, Rudnoj Glavi, Žagubici… počeće sa svirkom i prvi narodni trubački orkestri. Trube demobilisanih vojnih muzičara prigrabiće Cigani koji će nadsvirati klarinete i violine. Raširiće se truba po celoj istočnoj Srbiji. Po Crnorečju, Negotinskoj Krajini, oko Bora, Majdanpeka, Kučeva… mnoga su sela imala i po dva ili tri orkestra. Pored crnorečkih, poznati su bili i orkestri iz Donje Kamenice i Žlna kod Knjaževca, Grljana kod Zaječara, Urovice i Kobišnice kod Negotina, Miroča kod Majdanpeka, Vukovca kod Žagubice, u Donjem Milanovcu, Kučevu, Brodici.
Trubu, koja je u početku bila u rukama Cigana, brzo će u ovom kraju prihvatiti i Srbi i Vlasi, pa je i pre slavnog Rake Kostića uz Timok bilo i poznatih kapelnika i majstora trubača, kao što su Anta Tucić iz Žlna kod Knjaževca, Dobrivoje Blagojević iz Boljevca, Boško Mančić iz Sesalca kod Sokobanje, Voja Alković iz Krivog Vira, Žikica iz Gornje Mutnice, Mile Lenkin iz Lasova, Vlada Franc iz Ospića… Ali trubu istočne Srbije proslavio je Raka Kostić. Zahvaljujući njegovom majstorstvu u muziciranju na ovom instrumentu neke od najlepših melodija ovog kraja čule su se daleko od Timoka.
Ma koliko bilo veliko, svakom trubačkom imenu iz zapadne Srbije ili sa juga - iz Vranja, Surdulice, Hana, moguće je naći neko približno za poređenje. Za Raku iz Lukova kod Boljevca u istočnoj Srbiji, nema poređenja.
Zbog te nemogućnosti poređenja sa najvećim majstorom trube koga je istočna Srbija ikada imala, a za koga kompozitor Živojin Zdravković kaže da se takav neće roditi za sto godina, truba je gotovo utihnula u njegovom rodnom Lukovu. Trube su pobacali njegovi Lukovčani kada se pročula Rakina. Da svojim trubama ne bi brukali ni Raku ni Lukovo - govorili su oni, a o tome pripovedao Raka.

DRAŽ VLAŠKOG KOLA
VLAŠKI Cigani ”Kavurin”, kako su ga južni trubači zvali, čija je podignuta, vrela i strasna truba više od pedeset godina sipala pred noge igrača lepotu i draž vlaškog kola, koje je ovaj samouki trubač sam stvarao, sejala svu čulnost vlašku zapamćenu još u zvuku čobanskog rikala ili kako su ga Vlasi ovde zvali - bušen- -instrumentu od lipove kore sa drvenim piskom nalik trubačkom, koji se u ovom kraju vekovima upotrebljavao. Nije Raka štedeo sebe u želji da pokaže šta sve može truba ako se svira iz srca. Govorio je:
”Muzika, ako se ne svira iz srca, nije muzika; nije ništa.”
Iz tog gorućeg srca izlazila je svirka koja je uzburkavala krv i raspaljivala čula.
Prvo što je ugledao i čuo bila je truba. NJegov otac Jovan bio je trubač i trubom je 1927. godine, kada je Raka rođen, oglasio da je dobio sina.
Rođen je, tako, u trubačkoj porodici i stasao na trubačkoj tradiciji. Kao i u većini trubačkih priča, i u ovoj stoji da su mu i deda, i otac i stric bili trubači. Svirali su trubu i klarinet. Raka je, prisećajući se svojih početaka, pričao kako je tih tridesetih godina, kada mu se otac i stric Stapoje vrate sa neke svadbe, uzimao trubu, odlazio u vrbake u dolini Timoka i svirao svoje prve akorde.
Kostići su iz Lukova, sela ispod Rtnja, kroz koje protiče Crna reka, Crni Timok, kako ga ovde zovu. Vlaški Cigani. Koritari. Rakin maternji jezik bio je vlaški. Kao i svi žitelji Lukova, deda i otac Rakini, pa i sam Raka, da bi prehranili svoje porodice pravili su drvena korita i vretena, od bele topole i vrbe, kojih uz Timok ima u izobilju. Prodavali su korita u Zaječaru i Nišu, i po Kragujevcu su išli, na vašarima, menjali te svoje proizvode za hranu. U potrazi za kvalitetnijim drvetom seljakali su se po Crnorečju. Neko vreme živeli su Valakonju, potom u Sumrakovcu, selu punom vrba, onom istom u kome je Đura Jakšić bio učitelj. Meštani Lukova sećaju se da je Rakin otac, Jovan, bio veliki majstor za drvo. Znao je dobro da pravi ne samo korita nego i čuture - šarene i rezbarene, u kojima se rakija po svadbama nosi.

MOBILIZACIJA TRUBAČA
ALI nije se samo od korita moglo živeti. Muzički nadareni, Lukovčani su se rano latili instrumenata, pre svih trube, za koju Raka Kostić kaže da je ”kralj muzike”. Otac je Raki trubu kupio. Novu. I tako je Raka sa očevim sviračima počeo, po svadbama:
- Preko dana i ovako i onako, ali uveče oni posedaju pred kafane, one male kafane, i onda astalčić u sredinu, orkestar u sredini svira. Kad počne kolo, ja kao klinac samo posmatram mašine, kako mu mrdaju, kako duvaju, i slušam kola. I sutradan vežbam, vežbam… Na sledeću svadbu odem i ja sviram to kolo. A stric moj, Stanoje, kaže: ”Slušaj, brate Jovo! A ti zabranjuješ detetu! Vidiš da svira to kolo bolje od Dobrivoja”, pričao je Raka novinaru Radoslavu Miladinoviću 1993. godine, godinu dana pre nego što će tragično izgubiti život.
Vojni orkestar u Kragujevcu, u koji je mobilisan 1944. godine, kao trubač koji se već pročuo u svom kraju, bio je za Raku Kostića kao i neke druge poznate trubače, prvo pravo muzičko iskustvo. Tu će Raka pokupiti veća muzička znanja. Tu će upoznati starijeg i iskusnijeg Bakiju Bakića, koji je u tom orkestru svirao prvu trubu.
Bog je pogledao Raku kad se ”dohvatio snage” i kad se na Timoku izdvojila njegova truba. U njegovom Lukovu bilo je trubača na pretek. Pogotovo onih koji sviraju prateće instrumente - tenorista, baritonista, basista… Mogao je da bira. Taj stari Rakin orkestar, sećaju se današnji trubači, to su bile sve ”marke”, od trubača do bubnjara nije bilo šupljine, nije bilo slabe tačke. To su bili, iako amateri, majstori svoga zanata. Jovan Čukić i Voja Karanović bili su za to vreme neprevaziđeni tenoristi. Karanović je, kažu, svirao melodiju kao da svira u simfonijskom orkestru violončelo. A dok je svirao improvizovao je od početka do kraja. I sam Raka bio je veliki improvizator. Svirka nikad nije bila ista. Takve majstore je i cenio. Žika Bajramović kaže da nije dao da se šablonizira, da se ”skida” sa radija ili ploča pa da se tako svira.
A tek Dudulj, bubnjar… Kakav je to bubnjar bio! ”Virtuoz za bubanj, takvog majka ne rađa”, govorio je Raka.
Mile Petrović iz Malog Izvora, zvani Dudulj. On je godinama pratio dvesta trubača na saboru u Guči. Trubači se sećaju da je jedino on mogao da udara u bubanj sa Rakom Kostićem. Nijedan drugi bubnjar. Raka je, kažu, bio bolestan ako Dudulj nije uz njegovo koleno, makar svi drugi tubači bili i po pet i deset metara od njega.

PRVA ”ZLATNA TRUBA”
ALI, njegovu trubu, kao i Bakijinu, Desimirovu, Radovanovu, u visinu je vinula Guča. Tako se njegov šestočlani orkestar pojavio 1963. godine.
- Toga leta, 1963. godine, svirali smo na jednoj svadbi u Popovcu kod Paraćina i tokom svadbe smo najviše uvežbali jedan marš, pesmu i himu ”Sa Ovčara i Kablara”. Vežbali smo za Guču. Onda smo od našeg gazde sa svadbe pozajmili opanke, tkanice i šajačne pantalone i tako stigli u Guču - pričao je o svom prvom odlasku na saborište.
Iz Guče se Rakin orkestar vratio kao najuspešniji, a Raka sa ”Zlatnom trubom”, nagradom publike. Doček u Lukovu i Boljevcu još se pamti u ovom kraju.
Svirao je Raka Kostić i ”Maraćinje” i ”Ćiner jaca”, poznate vlaške melodije, ali i one koje su ušle u Mokranjčeve rukoveti - ”Raslo mi je bedem drvo”, ”Maro Resavkinjo”… podjednako oduševljavajući i muzičke znalce i probirljive muzičke sladokusce i ogroman muzički auditorijum. ”Ćiner jaca” na vlaškom znači - tuga za mladošću, vlaška ”žal za mladost”. Rubato pesma, melodija iz srca, teška za sviranje. Samo je još Mile Matušić to mogao da svira. Niko drugi.
- Mi smo to slušali kad Raka svira i krenu suze… - kaže Žika Barjamović i dodaje da danas ta melodija može jedino da se čuje u okolini Kučeva. Raka je to čuo u ovom kraju od dudučara i klarinetista. - On se nije libio da sluša duduk. Voleo je da čuje šta je to ono narodno, šta se to svira i kako se to svira, da bi to preneo na trubu. Ne da kopira duduk, ali je gledao da uskladi, da zadrži osnovu melodije. Sa tim melodijama imao je veliki uspeh. Ta kola koja je svirao, te njegove vlajne: ”Boljevačko”, ”Rtanjsko”, ”Rakino”, ”Zaječarka”, ”Koritarka”… sam je komponovao. Kad je 1965. godine snimio prvu ploču, to je bio pravi bum.
Do kraja života živeo je u Lukovu. Svirao je sa harmonikašima, s jeseni na svadbama. Odao se bio piću u poslednje vreme.
Umeo je ponekad, kad navrate prijatelji, da odsvira ”Tišinu”, ali ne kao nekad u Guči, kada je pred Živojinom Zdravkovićem, dirigentom Beogradske filharmonije, prvom njenom trubačku Bori Živojinoviću pokazao kako se to radi. Za dve oktave više nego što je to Bora odsvirao. Na šta je Bora rekao:
- Stvarno, fenomen!
Sanjao je da se još jednom pojavi na bini u Guči. Godinu dana pred smrt govorio je:
- Želja mi je da još jednom stanem ispred orkestara. Još sam živ, ja i moja truba, živi smo. Želja mi je da se nađem sa svojim simpatizerima u Dragačevu. Oni uvek meni kažu: ”Gde si, Rako? Nema sabora bez Rake!” Da im sviram, da ih oduševim. Da opet čuju trubu Rake Kostića.
Šesnaestog avgusta 1994. godine novine su donele vest:
”Utihnula truba Rake Kostića.” Trenutak kada je njegov maloletni unuk Miki, koji je upravljao traktorom iz dedinog krila, na seoskom putu, skrenuo vozilo s puta bio je koban za ovog majstora trube. Tom prilikom zadobio je teške povrede i istog dana umro. U zaječarskoj bolnici, dok je još malo držao dušu, pitali su ga šta mu je poslednja želja. Rekao je da mu stave trubu u grob, jer možda će i tamo da svira. Tako je i bilo. Sahranjen je u Lukovu, na starom groblju.
Ispred Rakine stare kuće u Lukovu podignuto je spomen- -obeležje. Na ploči stoji Rakina fotografija sa podignutom trubom i stihovi boljevačkog pesnika Momčila Miloševića:
Stani i oslušni,
čućeš, možda, trubu,
Crnu reku što pronosi
Odavde do večnosti.

Dragan BABIĆ

Počeo sam konačno da shvatam šta se podrazumeva pod tim terminom, kad za nekoga kažu da je urban.

Urbani ljudi ne moraju da stoje ispred pešačkog kada je crveno, jer to rade samo seljaci.

Urbani ljudi nikada ne ustupaju mesto u autobusu starijim ljudima, jer to rade samo seljaci.

Urbani ljudi se ne zahvaljuju na šalteru, kasi, trafici, u prodavnici, jer to rade samo seljaci.

Urbani ljudi ne stavljaju ruku na usta kad zevaju i kašlju, jer to rade samo seljaci.

Urbani ljudi se nikada nizašta ne izvinjavaju, jer to rade samo seljaci.

Urbani ljudi rado prolaze preko travnjaka i zelenih površina, jer nisu seljaci.

Urbani ljudi se uvek trude da prekinu svog sagovornika u priči i da mu onemoguće da dovrši rečenicu, ne slušaju nikog jer nisu seljaci.

Urbani ljudi iz principa nikada ništa ne bacaju u kontejner niti u korpu za otpatke, jer ima ko je plaćen da čisti ulicu, a i nisu seljaci.

Baš je lepo biti urban, al jebiga, ja sam celog života bio seljak.

Mislim da bi ovaj film trebali da imaju svi pravi Borani u svojoj kolekciji. Film je snimljen u Boru 1987. godine, i na jedan slikovit način opisuje naš grad, ljude i život u njemu tih godina. Ja sam o ovom filmu i o tome kako je sniman dosta slušao od svog oca, koji je bio jedan od prisutnih očevidaca jer je i tada, kao i danas radio u RTB Bor. Veliki je broj anegdota i dogodovština iz tog perioda kojih se moj otac rado priseća i koje prepričava.

Kratak opis filma: Sin udarnika, rudara, posle mnogo godina provedenih u Francuskoj vraća se u grad svog detinjstva. U vozu sretne pevačicu i mladića iz Bosne koji idu na rad u njegovo mesto. Opsednut snovima o lagodnom životu, uz pomoć druga iz detinjstva, želi da proda očevu kuću i da sa tim novcem otputuje u afrički rudnik dijamanata, u Katangu. Ponovni susret sa rodnim gradom oživljava u njemu uspomene iz detinjstva. Košmar stare i nove ljubavi, događaji u rudniku i oko njega, načinju njegovu opsesiju o putu za Katangu.

Uloge: Svetozar Cvetković, Mirjana Karanović, Fabijan Šovagović, Ljiljana Lašić, Radoš Bajić…

Evo linkova preko kojih možete skinuti film:

http://rapidshare.com/files/101945375/Npzk_make_forum.yump3.org.part1.rar
http://rapidshare.com/files/101950866/Npzk_make_forum.yump3.org.part2.rar
http://rapidshare.com/files/101956108/Npzk_make_forum.yump3.org.part3.rar
http://rapidshare.com/files/101961334/Npzk_make_forum.yump3.org.part4.rar
http://rapidshare.com/files/101966584/Npzk_make_forum.yump3.org.part5.rar
http://rapidshare.com/files/101971658/Npzk_make_forum.yump3.org.part6.rar
http://rapidshare.com/files/101976947/Npzk_make_forum.yump3.org.part7.rar
http://rapidshare.com/files/101977839/Npzk_make_forum.yump3.org.part8.rar

pass:forum.yump3.org