Aleksandar Kulić

Znam čoveka još od detinjstva. Zajedno smo igrali klikere na ledini. Doduše, redovno sam mu ćario kence, nije bio nešto narocito bogat s’ mozak. Al’ kako su godine prolazile Gavra se uozbiljio, počeo je da uči. Moji su mi stalno govorili da se ugledam na Gavru, on je vredan dečko, iz dobre porodice. I zaista, Gavra je daleko dogurao, završio je višu ugostiteljsku. Sada ga neki zovu još i Sale, zato što je šef sale u jednoj kafani. Ali ipak je za mene on i dalje Gavra. Zvali smo ga još i Gavra Kvočka. Od malena je imao hobi, voleo je da čuva ukrasnu živinu. Jednom prilikom je moj ker opustošio Gavrin kokošinjac. Tada se digla opšta tarapana. Gavra je došao kod mog ćaleta i tražio da mu se plati šteta za 25 jaja što su stajala ispod kvočke koja je Džeki smazao. I tada smo svi iz ulice Gavru prozvali Kvočka.

Ipak, ne mogu da kažem da Gavra nije bio drugar. Znao je uvek da se nađe kada je to bilo potrebno. Voleo je Gavra druženje. Kako su godine prolazile, postajao je sve više i više društven. Batalio je živinu, sve više je počela da mu se dopada piletina u miniću. Neznam kako, al uvek je imao uspeha sa curama, i uspevao je da ih osvoji najglupljim vašarskim forama. To mi nikada nije bilo jasno kod njega. Jurio je Gavra cure, i nikada se nije vezivao posebno ni za jednu od njih.

Međutim, zadnjih meseci Gavra više nije Gavra. Po kraju se priča kako mu je srce slomila jedna cura. Počeo je da pije, već par puta se upuštao u neke tuče. „Eto šta jedna šmizla može da napravi od čoveka“ govorili su ljudi. Umalo ga nisu isterali iz kafane u kojoj radi. Par puta je čuo od drugih kako ga ona vara, pa je nasrtao na svakog gosta koji bi se zlonamerno našalio sa njim u vezi toga.

Slučaj našeg Gavre bi ličio na svaku drugu ljubavnu priču nalik na špansku seriju da nije nekih detalja koji su se izdešavali nakon večeri kada je Gavra u jednoj tuči dobio povredu arkade i zaglavio u bolnicu na šivenje. Svi smo očekivali da će Gavru brzo da puste i da nije ništa ozbiljno. Medutim, Gavra se tamo zadržao par dana. Jednoga dana ja skoknuo do grada da završim neke poslove i rešio da svratim i do bolnice da obiđem našeg Gavru i da vidim šta se to sa njim zbiva. Nađoh Gavru kako leži sam u jednoj sobi, lista neke novine, a pored njega na stočiću sokovi, razno voće i đakonije. „Matori, živ li si bre, kako glava“? upitah ga pomalo zabrinuto. „Brate, nikad bolje“ reče mi nasmejan. Pričasmo mi tu više od pola sata, dok nije u sobu ušla medicinska sestra koja me je ljubazno zamolila da polako krenem, jer pacijent mora da odmara pošto je imao udarac u glavu. Ja iskreno na njemu primetih samo jednu malu ogrebotinu, ali ipak, Gavra je u sigurnim rukama, oni znaju najbolje šta je dobro za njega.

I tako ja naredne večeri svratih pred „Zarugu“ na po jedno ladno i stalnoj ekipi ispričah kako sam bio kod Gavre u posetu. Tek će nama Firga: „Ljudi, pa zar vi neznate, ja se danas zaprepastio. Do juče čovek jeo i pio a danas…“.

„Šta bre danas? Govori nesrećo! Nije se valjda nešto desilo sa Gavrom!?“ Upitah zbunjeno i uplašeno. I dok smo svi buljili u Firgu u iščekivanju detalja on je navrnuo flašu i potpuno smiren nastavio: „Pa naravno da se desilo, od njega bre nema ništa, njemu nema pomoći. Ej bre, do juče jeo, pio, jurio ženske a danas… danas rešio da se ženi.“ Ko bre, šta mlatiš tu pijanico?!“ reče Bane. Pa naš Gavra, ženi se sa medicinskom sestrom što ga previjala na odeljenju. Šta ti je ljubav, na prvi pogled. Zaboravio on i onu zbog koje je dobio batine i sve druge iza nje“ reče Firga onako smireno, dok je u pozadini goreo požar zaprepašćenja i oduševljenja.

„Auuu, pa njemu stvarno nije dobro“, bio je zaključak cele naše stalne ekipe koja je letnje sparne večeri provodila ispred malenog dućana, koji je iz milošte prozvan „Zadruga“.

P.S. Imena ovih likova su totalno nebitna, jer su izmišljena, bitno je to da oni postoje i da je priča istinita, a najbitnije to da je imala srećan završetak, jer su se ljudi koji su je ispričali rukovodili onom narodnom: „Oženi se da se i ja smirim“.

==============================================
Ovaj članak je napisan u Saturday, September 27th, 2008 , u 1:33 am časova. Nalazi se u kategoriji: Obični ljudi. Komentare na ovaj članak možete pratiti i putem RSS 2.0 feed(a). Dozvoljeno je ostavljanje komentara na ovaj članak.