Aleksandar Kulić

Mislim da bi ovaj film trebali da imaju svi pravi Borani u svojoj kolekciji. Film je snimljen u Boru 1987. godine, i na jedan slikovit način opisuje naš grad, ljude i život u njemu tih godina. Ja sam o ovom filmu i o tome kako je sniman dosta slušao od svog oca, koji je bio jedan od prisutnih očevidaca jer je i tada, kao i danas radio u RTB Bor. Veliki je broj anegdota i dogodovština iz tog perioda kojih se moj otac rado priseća i koje prepričava.

Kratak opis filma: Sin udarnika, rudara, posle mnogo godina provedenih u Francuskoj vraća se u grad svog detinjstva. U vozu sretne pevačicu i mladića iz Bosne koji idu na rad u njegovo mesto. Opsednut snovima o lagodnom životu, uz pomoć druga iz detinjstva, želi da proda očevu kuću i da sa tim novcem otputuje u afrički rudnik dijamanata, u Katangu. Ponovni susret sa rodnim gradom oživljava u njemu uspomene iz detinjstva. Košmar stare i nove ljubavi, događaji u rudniku i oko njega, načinju njegovu opsesiju o putu za Katangu.

Uloge: Svetozar Cvetković, Mirjana Karanović, Fabijan Šovagović, Ljiljana Lašić, Radoš Bajić…

Evo linkova preko kojih možete skinuti film:

http://rapidshare.com/files/101945375/Npzk_make_forum.yump3.org.part1.rar
http://rapidshare.com/files/101950866/Npzk_make_forum.yump3.org.part2.rar
http://rapidshare.com/files/101956108/Npzk_make_forum.yump3.org.part3.rar
http://rapidshare.com/files/101961334/Npzk_make_forum.yump3.org.part4.rar
http://rapidshare.com/files/101966584/Npzk_make_forum.yump3.org.part5.rar
http://rapidshare.com/files/101971658/Npzk_make_forum.yump3.org.part6.rar
http://rapidshare.com/files/101976947/Npzk_make_forum.yump3.org.part7.rar
http://rapidshare.com/files/101977839/Npzk_make_forum.yump3.org.part8.rar

pass:forum.yump3.org

Velika zahvalnost Gagi na poslatom materijalu.

Znam čoveka još od detinjstva. Zajedno smo igrali klikere na ledini. Doduše, redovno sam mu ćario kence, nije bio nešto narocito bogat s’ mozak. Al’ kako su godine prolazile Gavra se uozbiljio, počeo je da uči. Moji su mi stalno govorili da se ugledam na Gavru, on je vredan dečko, iz dobre porodice. I zaista, Gavra je daleko dogurao, završio je višu ugostiteljsku. Sada ga neki zovu još i Sale, zato što je šef sale u jednoj kafani. Ali ipak je za mene on i dalje Gavra. Zvali smo ga još i Gavra Kvočka. Od malena je imao hobi, voleo je da čuva ukrasnu živinu. Jednom prilikom je moj ker opustošio Gavrin kokošinjac. Tada se digla opšta tarapana. Gavra je došao kod mog ćaleta i tražio da mu se plati šteta za 25 jaja što su stajala ispod kvočke koja je Džeki smazao. I tada smo svi iz ulice Gavru prozvali Kvočka.

Ipak, ne mogu da kažem da Gavra nije bio drugar. Znao je uvek da se nađe kada je to bilo potrebno. Voleo je Gavra druženje. Kako su godine prolazile, postajao je sve više i više društven. Batalio je živinu, sve više je počela da mu se dopada piletina u miniću. Neznam kako, al uvek je imao uspeha sa curama, i uspevao je da ih osvoji najglupljim vašarskim forama. To mi nikada nije bilo jasno kod njega. Jurio je Gavra cure, i nikada se nije vezivao posebno ni za jednu od njih.

Međutim, zadnjih meseci Gavra više nije Gavra. Po kraju se priča kako mu je srce slomila jedna cura. Počeo je da pije, već par puta se upuštao u neke tuče. „Eto šta jedna šmizla može da napravi od čoveka“ govorili su ljudi. Umalo ga nisu isterali iz kafane u kojoj radi. Par puta je čuo od drugih kako ga ona vara, pa je nasrtao na svakog gosta koji bi se zlonamerno našalio sa njim u vezi toga.

Slučaj našeg Gavre bi ličio na svaku drugu ljubavnu priču nalik na špansku seriju da nije nekih detalja koji su se izdešavali nakon večeri kada je Gavra u jednoj tuči dobio povredu arkade i zaglavio u bolnicu na šivenje. Svi smo očekivali da će Gavru brzo da puste i da nije ništa ozbiljno. Medutim, Gavra se tamo zadržao par dana. Jednoga dana ja skoknuo do grada da završim neke poslove i rešio da svratim i do bolnice da obiđem našeg Gavru i da vidim šta se to sa njim zbiva. Nađoh Gavru kako leži sam u jednoj sobi, lista neke novine, a pored njega na stočiću sokovi, razno voće i đakonije. „Matori, živ li si bre, kako glava“? upitah ga pomalo zabrinuto. „Brate, nikad bolje“ reče mi nasmejan. Pričasmo mi tu više od pola sata, dok nije u sobu ušla medicinska sestra koja me je ljubazno zamolila da polako krenem, jer pacijent mora da odmara pošto je imao udarac u glavu. Ja iskreno na njemu primetih samo jednu malu ogrebotinu, ali ipak, Gavra je u sigurnim rukama, oni znaju najbolje šta je dobro za njega.

I tako ja naredne večeri svratih pred „Zarugu“ na po jedno ladno i stalnoj ekipi ispričah kako sam bio kod Gavre u posetu. Tek će nama Firga: „Ljudi, pa zar vi neznate, ja se danas zaprepastio. Do juče čovek jeo i pio a danas…“.

„Šta bre danas? Govori nesrećo! Nije se valjda nešto desilo sa Gavrom!?“ Upitah zbunjeno i uplašeno. I dok smo svi buljili u Firgu u iščekivanju detalja on je navrnuo flašu i potpuno smiren nastavio: „Pa naravno da se desilo, od njega bre nema ništa, njemu nema pomoći. Ej bre, do juče jeo, pio, jurio ženske a danas… danas rešio da se ženi.“ Ko bre, šta mlatiš tu pijanico?!“ reče Bane. Pa naš Gavra, ženi se sa medicinskom sestrom što ga previjala na odeljenju. Šta ti je ljubav, na prvi pogled. Zaboravio on i onu zbog koje je dobio batine i sve druge iza nje“ reče Firga onako smireno, dok je u pozadini goreo požar zaprepašćenja i oduševljenja.

„Auuu, pa njemu stvarno nije dobro“, bio je zaključak cele naše stalne ekipe koja je letnje sparne večeri provodila ispred malenog dućana, koji je iz milošte prozvan „Zadruga“.

P.S. Imena ovih likova su totalno nebitna, jer su izmišljena, bitno je to da oni postoje i da je priča istinita, a najbitnije to da je imala srećan završetak, jer su se ljudi koji su je ispričali rukovodili onom narodnom: „Oženi se da se i ja smirim“.

I mi u Boru imamo svoje znamenitosti. Kad god prođem pored ovog eksponata ja se prekrstim i Bogu pomolim da sačuva i poživi našu elektrodistribuciju. A takođe, ovo je čist primer da kod nas sve može da funkcioniše pomoću štapa i kanapa. Na ovome bi nam pozavideo i sam Tesla, i toliko bi se uzbudio i oduševio da bi se sigurno u grobu prevrnuo.
Mislim da nije suvišno reći da ovaj eksponat, ovakav i u ovakvom obliku ovde stoji godinama i odoleva zubu vremena. Eto šta ti je čudo prirode, fizike, gravitacije, elektrotehnike i ostalih nauka… Amerikanci i Rusi zajedno da se udruže nebi uspeli da konstruišu nešto ovako. Valjda nas zbog toga i mrzi taj zapad, a bogami ni istok nas nešto ne miriše u zadnje vreme. Jbg. pametni smo mnogo.
A ja sam, kao što bi to svaki turista i ljubitelj svetskih čuda učinio, slikao ovu znamenitost.
Ako ne daj bože motka popusti, da bar ostane uspomena na ovaj spomenik ljudske “pameti”.

Kad oće, oće. Danas baš imam puno razloga da častim.
Prvi ja taj što je moj ćale Zoran juče na Borskom jezeru ulovio šarana kapitalca od 7,60 kg. Naravno, uz moju malu, skromnu pomoć. Za to je već palo čašćavanje po bližoj okolini.
Drugi razlog je informacija koju sam upravo dobio da je tekst sa mog bloga - Priča sa Dunava ušao u najuži izbor tekstova za knjigu “Blogopedija” i da će biti objavljen u toj knjizi, čija će promocija biti na BlogOpen-u koji će se održati 4. i 5. oktobra u Boru.
Hteo bih ovim putem da se zahvalim RainDog-u koji je ovu moju priču sa bloga izabrao i prijavio na konkurs.
A sad žurim, trebam da uradim još gomilu stvari, a takođe i da se prijavim za BlogOpen. Drugari, videćemo se tamo 4. oktobra (u subotu). U nedelju na žalost neću moći da prisustvujem zbog obaveza.
P.S. Al će moj komšija Dule da se obraduje (ko kuče u liftu) kad sazna da su o njemu i knjige pisale.

Prošle večeri me neki očigledno dokoni ljudi spopadoše sa brdom mail-ova. Jedan koji mi je stigao je glasio upravo ovako:

violina - Walter
saksofon - Aca
bubnjevi - Deda
gitara - Bane
pevaljka = Suske

Neko mi ipak fali ovde…

Al me mrzi, i spava mi se mnogo….

Na kraju krajeva, što bih bilo šta pisao u ove sitne sate? Imate vi i pametnija posla od čitnja nekih brljotina.

U stvari mene interesuje jedna stvar: Da li je istina to što pričaju da glupi tekstovi uvek imaju puno komentara?

Aj’ će vidimo sad…

Nego, setih se kad je jednom prilikom jedan čovek stopirao. I naišao jedan kolima i povezao ga. I tako se oni raspričali i ovaj što je stao kolima pita stopera: “Prijatelju, a što ti stopiraš?”

A ovaj mu odgovara: “Da ga ‘bem, računam će stane neka budala.”

Moji prijatelji iz Isakova kod Ćuprije su uvek znali da me oraspolože i nasmeju. Ako niste znali oni imaju i svoj sajt www.isakovo.com na kome redovo objavljuju sve novosti iz svog sela. Evo nekih malo starijih, ali neponovljivih vesti sa ovog sajta, i to u originalu, koje i dan danas rado ponovo čitam:

NOVOGODISNJA LUTRIJA

organizovana novogodisnja lutrij, oganizatori su keric malisa i trujic franko

pored mnogobrojnih bogatih premija glavne nagrde bile su plazma televizor  i lovacka puska

srecni dobitnik televizoza je keric malisa, a srecni dobitnik lovacke puske je sofijanovic draza

narod sumnja da je lutrija podmetnuta i da je malisa ukrao televizor

ali to nije istina to je igra na srecu……

nazalost drugi organizator lutrije nije uspeo da se snadje pa se vratio praznim rukama kuci.
——————————–

NOVOGODISNJA LICITACIJA

mesna zajednica je zahvalan svim clanovima koji su ucestvovali u novogodisnjolj licitaciju

mesna zajednica je i zadovoljna cenom po kojoj je prodate kutija sa lutkom

za kutiju sa lutkom su se borili…

Keric Sladjan i Ginda

pocetna cena licitacije bila je 1,500 dinara,

a kutija sa lutkom prodata je po ceni od 14,000 dinara

organizatori su su zadovoljni prodajnom cenom

a kupac nazalost nezadovoljan kutijom sa lutkom jel je mislio da je klima uredjaj.

Pošto sam ja veoma tražena faca, bio sam pozvan da 11.09.2008 gostujem na Radio Boru u emisiji “Blogosfera” i da predstavim svoj blog. Pozvao me je doajen borskog internet neba Zoran Stanković, a taj poziv nije moga tako lako da se odbije.

Otišao sam uveče do radija, nešto pre 23 časa, pred početak emisije. Atmosfera je bila krajnje opuštena. Bio sam jako lepo primljen iako je u toku bio štrajk u JP ŠRIF-u pa je samim tim i programska šema radija i televizije bila svedena na minimum. Sa voditeljkom sam se dogovorio da razgovor bude što je moguće opušteniji jer bi neke ozbiljne teme svakako bile dosadne za slušanje, naročito u ovom terminu, kada se inače mnogi ljudi spremaju za spavanje. Tako je i bilo. Razgovor je obavljen u veoma opuštenoj atmosferi i ja sam se nakon toga zadovoljan vratio kući. Tonca sam pre toga zamolio da mi snimi tu emisiju i da mi prebaci na flešku, tako da sam to po završetku poneo kući, kako bi mogli to da uploadujemo na net da i oni blogeri koji nisu u mogućnosti da slušaju Radio Bor mogli da skinu i poslušaju o čemu se tamo pričalo.

I sve bi bilo lepo da odmah nakon što sam se vratio kući nisam bio toliko radoznao da odmah pustim taj materijal. I onda sam se zaprepastio. Primetio sam da sam u skoro svakoj rečenici po više puta pomenuo čuvenu reč “znači”.

Kad se samo setim da smo se zbog toga u srednjoj školi smejali jer je jedan profesor imao običaj da neprestano nesvesno pominje tu reč tokom predavanja. Čak smo mu i recke udarali. I eto, sad se to i meni desilo, i to potpuno nesvesno. Da me je bar neko opomenuo u jednoj od pauza, i da mi je skrenuo pažnju, ali jok, izgleda da nisam ni prvi ni poslednji kome se to desilo, i da je to u takvim emisijama uobičajeno. Al meni je nekako mnogo zasmetalo, jer u svakodnevnom razgovoru mi se to nikada ne dešava.

Ipak, ako izuzmemo ovu malu pojedinost, voleo bih da mi neko ko je slušao ovu emisiju kaže kakvi su utisci. Za one koji nisu bili u mogućnosti da slušaju evo linka: http://rapidshare.com/files/144694204/Blogosfera_Radio_Bor_11.09.2008_-_Gost_A._Kulic.mp3.html pa neka skinu i preslušaju.

I kako god da je delovalo i zvučalo, znajte da je moglo i gore

Niko nije hteo da kupi moj HDD od 20 MB.
Eto kako sam postao bacač diska.

—

Koliko imam memorije?

Ne mogu da se setim…

—

Upoznao sam curu preko Interneta.
Ostavila me je kad mi je pao sistem.

—

Na desktopu sve ikona do ikone.
Čitav ikonostas.

—

Na pisaćoj mašini dok kucaš odmah se štampa,
a na kompjuteru moraš da čekaš.

—

EPS traži UPS.

—

Moj računar ne može da učita Božinu sliku.
Nema toliki RAM.

—

Dugo smo mislili da je DOS operativni sistem,
a WINDOWS samo njegov GUI.
Zatim smo verovali da je DOS operativni sistem
a Koštunica njegov grafički interfejs.
Sada pokušavaju da nas uvere
da je SPS operativni sistem,
a RTS njegov GUI.
Bojim se da se tu nešto ne zbinguje.

 Nove  narodne umotvorine