Aleksandar Kulić

Moja porodica nikada nije nešto preterano bila religiozna. Pokojni deda je bio član SK pa je u to doba i prekinuo da slavi slavu. Moj otac je to kasnije obnovio jer je zaista imao veliku volju da nastavi porodičnu tradiciju koja datira vekovima unazad, mi ga i danas iskreno podržavamo u tome. Ipak,moram da priznam, u crkvu idem najviše 2 do 3 puta godišnje. Idem obavezno na Bogojavljanje za vodu, i kad su neke svadbe i krštenja, kada sam pozvan. Smatram da to nije dovoljno, ali na žalost nemam tu naviku, nisam imao od koga da je steknem.
Ipak nisam hteo o tome da pišem. Inspirisala me je priča mog strica Miloja Kulića koji je pre mesec dana ležao u bolnici na odeljenju zajedno sa jednim sveštenikom (popom) iz Zlota. Sada bi verovatno mnogi pomislili da se moj stric tamo smorio u društvu nekoga ko bi trebao da propoveda uglavnom božja učenja. Međutim,ovaj pop nije bio od onih popova kakve mi obično zamišljamo. Ovaj je bio pravo spadalo.
Jednoga dana je moj stric izašao do toaleta. Za to vreme, ovom popu su došli u posetu drugi popovi u mantijama. U isto vreme, kod mog strica u posetu dolazi njegov stric. I zamisli situaciju, čovek ulazi u sobu kad tamo nekoliko popa stoje u mantijama. Čovek se prvo malo zbunio, zatim je upitao: “Izvinite, dali je ovo soba u kojoj leži Miloje Kulić”? “Da to je ta soba”, reče onaj pop koji je ležao do mog strica. “Pa gde je on sada?” upita čovek zbunjeno. “Umro je, malopre ga iznesoše” reče pop. “Molim, ali jutros smo razgovarali telefonom, o bože…” čovek skide kapu. U tom trenutku moj stric Miloje se pojavljuje na vratima sobe: “Zdravo čiča, došo si mi malo u posetu.” Čovek se zabezeknuo, stajao je pola minuta gotovo nem, pa je najzad progovorio “Miloje sine, pa ti si živ”. “Pa naravno da sam živ, ne dam se ja.” “Ali meni rekoše da si preminuo!?” “Ko ti je reko, da nije ovaj pop, ma pusti bre, ja borbu vodim s njim ovde već nedelju dana, nisi ti prvi kog je on prešao”. A ovaj pop se samo okrenuo u stranu, prekrio jorganom i davio od smeha. “O gospode, deco zar vi nemate druga posla, šalite se sa starim čovekom…” reče stričev stric.
To je bila samo jedna od dogodovština mog strica za vreme njegovog boravka u bolnici sa dotičnim popom.
I posle svega, nije mi jasno zašto su se ljudi udaljili od vere i crkve?