Aleksandar Kulić

Nisam od onih koji obožavaju zimu. Ipak, moram da priznam da sam preko zime imao prilike da doživim i lepe trenutke. To su oni trenuci kada posle popodnevnog lenčarenja krenemo da se skupljamo po kućama da bi ubijali vreme. Uz kafu, meze i grejanu rakiju mom društvu prolazi gotovo svaki zimski dan. Oplete se obavezno po koja partija karata kako bi se prekratilo vreme. E sad, nemoj da ispadne da se ja družim sa nekim pijanicama i kockarima, grejana rakija se koristi isključivo zbog grejanja a karte se igraju zbog zabave, a ne zbog kockanja. Kad se setim samo onih godina, kada su bile one čuvene restrikcije struje, e to je bila prava zimska idila. Nema struje, nema sijalice, samo vatra pucketa u smederevcu i gori lampa na gas. I takva zimska okupljanja su imala svoje čari. Skupljali smo se da bi smo se družili i da ne čamimo sami kod svojih kuća. Ložila se vatra, slušali su se tranzistori na baterije, nije bilo kompjutera, televizora, DVD-ja. I bilo je lepo, al ne ponovilo se. Danas imamo sve, struja nestaje veoma retko, jedino što nemamo kao nekada, to je dobra volja. Čak i kada je bilo bombardovanje bili smo složniji, skupljali smo se po podrumima, svirali, pevali, zezali se. Danas imamo sve što nam treba ali nam opet nešto hvali. Nismo više tako privrženi jedni drugima, svako od nas počinje da ide na neku svoju stranu. Idemo jedni kod drugih uglavnom samo kada nam nešto treba. Malo je onih koji su spremni i koji preferiraju svakodnevno druženje. Ostao je samo jedan uzak krug prijatelja. A gde su svi ostali odlutali i šta se to sada s nama dešava? Mislim da imamo svi svoje comp-ove pa smatramo da nam živi prijatelji mogu biti malo odmenjeni. Ali, da li je to baš tako? Kompjuter može tebe da vara na kartama, ali ti njega ne možeš. I nije samo to…