Aleksandar Kulić

Село Бор оставило је упечатљиве отиске на изгледу тадашњег старог језгра чаршије у погледу материјалне и социјалне културе. Из садашње перспективе посматрано, села Бор више нема. На жалост, нема га у довољној мери ни у историјским изворима; као засебна целина и предмет проучавања, није у довољној мери обрађено ни у систематизованој научној грађи друштвене оријентације, тако да ће сакупљени фрагменти, описи села Бор, надам се, бити од користи у овом смелом покушају реконструкције и реинтерпретације једног периода развоја Бора. Први пут у историјским изворима спомиње се 1718. на Епшелвцовој карти као насеље Borins. У време аустријске окупације северне Србије (1718 –1739), у складу са Пожаревачким миром повучена је граница између Аустрије и Турске, управо преко територија данашње борске општине, тако да су аустријске власти на овој граничној линији формирале војничке „хајдучке” јединице, о чему је сведочила жива традиција међу житељима све до Другог светског рата. Нека села данашње борске општине спомињу се нешто раније у турском попису Видинског санџака из 1455. године, али, тек формирањем Црноречког округа (1834), ова села повезују се мрежом путева са другим крајевима Србије, што пресудно утиче на развој трговине и интензивније културне процесе и контакте. Подручје данашње општине Бор крајем 19. века посећују путописци, природњаци и истраживачи рудног блага. Први опис села Бор налазимо код барона Хердера, који га описује као насеље у долини Слатине (Борског потока), где се гајило поврће, воће и винова лоза. Тих година (1837) село је имало 42 куће које су биле од бондрука, покривене сламом или ћерамидом. Налазило се груписано у алувијалној равни, долини Борског потока; околне стрмине биле су њиве, виногради и воћњаци, а брда Чока Дулкан и Тилва рош служила су за пашњаке. Сем изражених природних и геоморфолошких карактеристика ових предела, у овим раним путописима не можемо наћи афирмативне описе карактера и обичаја овдашњих становника из угла посматрања странаца и природњака. Ти описи, и поред тога што нису имали благонаклон приступ, могу бити од изузетног значаја услед непостојања других врста писаних извора о селу Бор из тог временског раздобља. Њима се потврђује континуитет насељености овог места још од доба Римљана. По речима Милана Ђ. Милићевића: „На источној страни села Бора, на Црвеном брду, имају развалине од старог градића. Ту се налази усред града једна рупа, тако дубока, да се нико од становника у њу не усуђује да уђе,” трагови вађења руде постојали су у самом селу, али су временом уништени, тако да је, поред малобројних артефакта древног рударства, који се чувају у Музеју рударства и металургије у Бору и раних научних радова о археолошким налазиштима, остало бледо сећање о постојању тог римског утврђења у Бор-селу. Реалност у историјским изворима била је нешто другачија. Село Бор се до 1863. године налазило у саставу села Кривељ и ни по чему се није разликовало од осталих сеоских насеља овога краја, „… чак је био мањи и сиромашнији него суседна насеља …”. Године 1884. забележен је пораст броја домаћинстава на 131, са укупно 689 становника. Пораст броја становника и демографске особености могу се поуздано пратити од средине XIX века, без обзира на померања административних граница и територијалну припадност појединих насеља.

преузето из листа Бележница: www.biblioteka-bor.org.yu/izdavastvo/beleznica.html

==============================================
Ovaj članak je napisan u Friday, October 12th, 2007 , u 7:33 pm časova. Nalazi se u kategoriji: Istorija našeg kraja. Komentare na ovaj članak možete pratiti i putem RSS 2.0 feed(a). Dozvoljeno je ostavljanje komentara na ovaj članak.