Lautari
Evo, seo sam da pišem neki tekst za blog, bez ikakve ideje i inspiracije. Jednostavno, rešio sam da iskucam nešto pa ko hoće nek čita.
Pustio sam na comp-u neku muziku koja u meni izaziva najdublje emocije, a njih ne može svako da oseti u istoj meri i obliku. To nije klasika, iako je u pitanju nešto veoma staro i po svome kvalitetu ni malo bezvredno. U pitanju je nešto iz muzičke baštine Timočke krajine, odnosno Homolja, odnosno cele istočne Srbije, od Požarevca do Kladova. To je vlaška narodna muzika u svom izvornom obliku, čista kao planinski potok, stara kao vino. Priča je krenula sama od sebe…
Prva na listi je jedna balada koja počinje setnim zvucima violine čuvenog Manojla Blagojevića a koju peva Staniša Paunović “ Jo pljekaj pi drum ku dor”. Kada bi sada pitali nekog stranca koji se prvi put susreće sa vlaškom muzikom dali zna šta sluša, verovatno bi rekao da je to u pitanju neko klasično delo uz pratnju simfonijskog orkestra (iako je u pitanju samo jedna violina koja daje utisak čitavog kvarteta violina uz harmoniku koja tercom prati vokal kao najslađi žubor). I dok slušam celu numeru u glavi mi se već stvara slika planinskog druma, ptica, šume i čistote svega onoga što je lepo i što čisto odsvirani ton ume da dočara.
Druga na listi je jedna takođe setna melodija koju na trubi izvodi neprevaziđeni majstor Miroslav Matušić “Anverzit dosu” (Zelena dolina). I zaista, ton se prostire tako čisto i daleko kao da preleće preko stotinu zelenih dolina. Posle ove melodije ide “Djiminjaca in zori” (U ranu zoru). Vidi se izlazak sunca, čuje se poj petlova, svetlost proviruje iza krošnje…. I sve to samo jednim dahom i tonom koji je stvorila truba, odnosno duša.
Sledeći na listi – Slobodan Božinović. O njemu ne treba ništa posebno pisati. Njegova harmonika i ono što je iz nje izašlo poslužiće generacijama posle nas kao primer čistog muzičkog fenomena. Još je milija činjenica da je pokojni Božinović bio naš boranin, i da je između ostalog bio jedan od najboljih, što mu pojedina gospoda iz prestonice nikada neće oprostiti. Odsvirao je on mnoga kola koja u svom nazivu nose ime našeg grada. Ipak, po meni, “Najnovije Borsko kolo” je priča za sebe. Lagani “đe dor” koji oslikava uvod u celu priču, a zatim i igrački deo oslikavaju naš grad i okolinu u pravom muzičkom smislu. Tim tempom i takvim trilerom se kolo kod nas sviralo od davnina, a tu postoje velike razlike u odnosu na Homolje ili Negotinsku Krajinu.
Živa Dinulović je bez sumnje kralj na saksofonu. To priznanje su mu prvi odali američki džezeri koji su njegovo ime upisali u knjigu najboljih muzičara sveta zajedno sa mnogim velikim imenima svetske muzičke scene. Ali Živa je ostao dosledan vlaškoj muzici. Relativno dug radni staž i veliki talenat su od njega stvorili kralja. Slušati “Vlašku suzu” u njegovom izvođenju ili mozda “Lunjice” a ne osetiti ništa posebno može da znaći samo 2 stvari – odsustvo srca ili odsustvu sluha za bilo kakvu muziku.
Frula Tihomira Paunovića bi u nekim drugim rukama verovatno bila samo obično parče šupljeg drveta. “Folklorna igra” koju izvodi ovaj majstor na fruli dočarava našu istočnu Srbiju u neko davno vreme bolje od bilo koje monografije ili arhive. Mitski obredi, igra i virtuoznost govore da je ovde od davnina bilo civilizacije i kulture iako smo se mi trudili da sve to zakopamo i kao pravi novopečeni pomodari zagadimo nekim jeftinim kičerajem.
Ovo je bila priča o našim starim muzičarima, što ne znači da se ona ovde i završava. Na mlađima svet ostaje a fala bogu ima i onih koji se trude da sačuvaju i prenesu na dalje sve ono što je lepo i čisto u muzici istočne Srbije. O njima nekom drugom prilikom a ja sam ovaj mali tekst sklopio bez straha i predrasuda tako da me nije mnogo briga ako me neko optuži da sam staromodan i da nisam u fazonu.
Ipak je vredelo…
9 comentara
