Aleksandar Kulić

Evo, seo sam da pišem neki tekst za blog, bez ikakve ideje i inspiracije. Jednostavno, rešio sam da iskucam nešto pa ko hoće nek čita.
Pustio sam na comp-u neku muziku koja u meni izaziva najdublje emocije, a njih ne može svako da oseti u istoj meri i obliku. To nije klasika, iako je u pitanju nešto veoma staro i po svome kvalitetu ni malo bezvredno. U pitanju je nešto iz muzičke baštine Timočke krajine, odnosno Homolja, odnosno cele istočne Srbije, od Požarevca do Kladova. To je vlaška narodna muzika u svom izvornom obliku, čista kao planinski potok, stara kao vino. Priča je krenula sama od sebe…

Prva na listi je jedna balada koja počinje setnim zvucima violine čuvenog Manojla Blagojevića a koju peva Staniša Paunović “ Jo pljekaj pi drum ku dor”. Kada bi sada pitali nekog stranca koji se prvi put susreće sa vlaškom muzikom dali zna šta sluša, verovatno bi rekao da je to u pitanju neko klasično delo uz pratnju simfonijskog orkestra (iako je u pitanju samo jedna violina koja daje utisak čitavog kvarteta violina uz harmoniku koja tercom prati vokal kao najslađi žubor). I dok slušam celu numeru u glavi mi se već stvara slika planinskog druma, ptica, šume i čistote svega onoga što je lepo i što čisto odsvirani ton ume da dočara.

Druga na listi je jedna takođe setna melodija koju na trubi izvodi neprevaziđeni majstor Miroslav Matušić “Anverzit dosu” (Zelena dolina). I zaista, ton se prostire tako čisto i daleko kao da preleće preko stotinu zelenih dolina. Posle ove melodije ide “Djiminjaca in zori” (U ranu zoru). Vidi se izlazak sunca, čuje se poj petlova, svetlost proviruje iza krošnje…. I sve to samo jednim dahom i tonom koji je stvorila truba, odnosno duša.

Sledeći na listi – Slobodan Božinović. O njemu ne treba ništa posebno pisati. Njegova harmonika i ono što je iz nje izašlo poslužiće generacijama posle nas kao primer čistog muzičkog fenomena. Još je milija činjenica da je pokojni Božinović bio naš boranin, i da je između ostalog bio jedan od najboljih, što mu pojedina gospoda iz prestonice nikada neće oprostiti. Odsvirao je on mnoga kola koja u svom nazivu nose ime našeg grada. Ipak, po meni, “Najnovije Borsko kolo” je priča za sebe. Lagani “đe dor” koji oslikava uvod u celu priču, a zatim i igrački deo oslikavaju naš grad i okolinu u pravom muzičkom smislu. Tim tempom i takvim trilerom se kolo kod nas sviralo od davnina, a tu postoje velike razlike u odnosu na Homolje ili Negotinsku Krajinu.

Živa Dinulović je bez sumnje kralj na saksofonu. To priznanje su mu prvi odali američki džezeri koji su njegovo ime upisali u knjigu najboljih muzičara sveta zajedno sa mnogim velikim imenima svetske muzičke scene. Ali Živa je ostao dosledan vlaškoj muzici. Relativno dug radni staž i veliki talenat su od njega stvorili kralja. Slušati “Vlašku suzu” u njegovom izvođenju ili mozda “Lunjice” a ne osetiti ništa posebno može da znaći samo 2 stvari – odsustvo srca ili odsustvu sluha za bilo kakvu muziku.

Frula Tihomira Paunovića bi u nekim drugim rukama verovatno bila samo obično parče šupljeg drveta. “Folklorna igra” koju izvodi ovaj majstor na fruli dočarava našu istočnu Srbiju u neko davno vreme bolje od bilo koje monografije ili arhive. Mitski obredi, igra i virtuoznost govore da je ovde od davnina bilo civilizacije i kulture iako smo se mi trudili da sve to zakopamo i kao pravi novopečeni pomodari zagadimo nekim jeftinim kičerajem.

Ovo je bila priča o našim starim muzičarima, što ne znači da se ona ovde i završava. Na mlađima svet ostaje a fala bogu ima i onih koji se trude da sačuvaju i prenesu na dalje sve ono što je lepo i čisto u muzici istočne Srbije. O njima nekom drugom prilikom a ja sam ovaj mali tekst sklopio bez straha i predrasuda tako da me nije mnogo briga ako me neko optuži da sam staromodan i da nisam u fazonu.

Ipak je vredelo…

U poslednje vreme se pojavio SMS servis na skoro svim našim radio i TV stanicama. Neko bi pomislio da je to neko novo čudo tehnike gde možemo putem SMS poruke da naručimo muzičku želju, poželimo nekome prijatan dan, postavimo pitanje gostu u studiju na koje obično niko ne odgovara itd…
Međutim pomislimo samo koliko te radio i TV stanice zarađuju na kontu naivnog naroda?! Od prilike jedna poruka košta 25 do 35 din + PDV pomnoženo sa par hiljada poslatih SMS-a u toku dana pa možemo doći do cifre koja ume da zavrti mozak.
Na satelitu postoje kanali koji po ceo dan emituju SMS servis gde se neprestano vrte muzičke želje, a fala bogu naših ljudi ima svuda po svetu koji su željni naše muzike i koji ne žale para kako bi čuli svoju omiljenu pesmu za koju im niko ne garantuje da će biti puštena. Ali to je sve na dobrovoljnoj bazi, niko nikog ne tera na silu da šalje poruke i da troši pare. Sve je to marketing koji (ako je dobro urađen) od nas ume da izvuče i zadnji kredit sa mobilnog a mi onako naivni tek kasnije primetimo šta nas je snašlo. Ali ovakva vrsta pljačke nije nelegalna već kao što sam rekao, na dobrovoljnoj bazi.
Nedavno sam slušao preko satelita jednu našu domaću radio stanicu. Jedan slušalac je više puta u toku dana slao SMS poruke u kojima je tražio da mu se puste različite pesme ali od svega toga ništa…
Posle izvesnog vremena se uključio uživo u program gde je počeo veoma jakim tonom da izražava svoje nezadovoljstvo (da ne kažem samo da im je ispreskakao celo porodično stablo).
Ipak mi je ostala u sećanju jedna njegova rečenica koja glasi od prilike ovako „Mamu vam lopovsku, za te pare sam mogo da naručim pesme u kafanu i to pevaljka da mi igra na sto i da peva!“
Mislim, šta reći..?

“Gledam i ne mogu da se načudim, Evropska Unija nam gradi novu telefonsku centralu. Stavili tamo neku tablu kako to gradi EU. Pa kako ih nije sramota da lažu, ja lično bio tamo pred prodavnicu i gledao kako se radi, ti stranci uopšte nisu ni bili ovde nego to sve ovi naši napravili, kakva Evropa kakvi bakrači?… a i taj zapad, uloži dinar a iznese deset… eh da je drug Stari živ pa da vidi ko mu sve vršlja po državi.”

Deda Vlasta (penzioner)

“Svaka čast našem predsedniku opštine što nam je postavio ove klupe za sedenje. Čak ih ima u dve boje, žute i crvene. Dobro ove žute su vlaške al ove crvene?… mora da su za Socijaliste, odnosno za penzionere da sednu da se odmore i da se sete nekih lepših vremena. Evo i ispred doma kulture nam je predsednik sredio plato. Jeste da nema fontane kao što je obećao al svakako da nema više ni balkona gore na spratu. *ebeš fontanu bez balkona, ionako se jedno bez drugog ne slaže. Jadni Cigani nisu smeli da održe svoju proslavu ispred Doma kulture, plaše se da će da ih ubije beton koji se ruši sa sprata. Pa kad je opština dala tolke pare da se organizuje ciganski bal mogla je još i neki dinar da uloži da se sredi taj balkon pa možda bi pored Cigana i mi smrtnici imali neku korist. Bezbednije bi odlazili do biblioteke (čak i onda kad ne pada kiša). “

Tetka Dušica (nezaposlena, tj.besposličar)

“Čitam tamo neki dan, majke nabijem, cirkus stiže u Zlot, ulaz 200 din. More kakav cirkus, svaki dan je nama cirkus. Eno ona Katica pola sela posvađala, majke nabijem, onamo udarila suša sve po bašte izgorelo. Onomad majke nabijem, oni iz opštine zaseli za zavetinu pa im muka pripalo od masno pečenje. Mene žena isterala iz kuće, majke nabijem, oće da se razvede… Ja spavam sad u onu blatnjaru a ona se širi u 200 kvadrata sama. Deca pobegla od poljoprivredu kud koji, majke nabijem, svi oće da uče školu, na mene samog palo celo domaćinstvo. Kažu tato mnogo si glup, dok ti piješ po ceo dan ljudi stekli bogatstvo. A onaj moj najmlađi, majke nabijem, batalio školu, po ceo dan svira u onu violinu i ništa ne sluša,.. Sad svi dali oglas na internet, majke nabijem, izdaju štale i pojate u zakup za ovi seocki turisti. Kažu, pare ko pleva, majke nabijem, oće Švabe i Englezi da dođu da kopaju njive po Zlot za godišnji odmor. Više niko ne ide na more, majke nabijem, sad je selo u modi…
I tako, svaki dan mi imamo cirkus ovde, majke nabijem, ne treba se plaća ulaz.”

Vita iz Zlota (bravar)

Najviše volim leto. Preko leta se ide na pecanje, kupamo se, pijemo ’ladno pivo, pravimo roštilj, ma jednom rečju milina božja. Sve bi to bilo lepo da nije nekih sitniica koje kvare ovako idiličnu sliku leta. Jedna od njih je i velika vrućina koja ume nekada da potraje više dana za redom. Taman sam se vratio sa kampovanja na Borskom jezeru gde su noći sveže a dani sunčani i idealni za kupanje, pecanje i ostale aktivnosti kada sam zatekao veoma očajnu situaciju kod kuće. Napolju sunce upeklo a neki vruć vazduh ulazi u kuću sa svih strana. Nekada je bilo dovoljno da napraviš promaju i da se rashladiš ali više ni to ne pomaže. Nekada sam govorio da je prednost leta nad zimom u tome što preko zime moraš da budeš pored tople peći kako bi se spasio hladnoće dok je leti dovoljno da se skloniš u neki hlad kako bi se osećao prijatno. Izgleda da ta moja teorija više ne važi jer je potrebnu hladovinu danas teško naći. Ponekad se zapitam kako je onim ljudima po stanovima u centru grada kada je meni u kući teško da se izborim sa ovom paklenom nepogodom. Blago onima što imaju ugrađene klime po kućama, ja još nisam dostigao taj nivo, mada i među njima ima onih što kukaju kako ih uvek preseče nagla promena temperature kad iz hladnog izađu na toplo.
Kao po navici svakoga dana imam običaj da u određeni deo dana vežbam sviranje na saksofonu. Po ovoj vrućini jedva uspevam da bar pola sata vežbam a zatim čekam da se polako smrkne i zahladi kako bih svirao još malo, međutim to traje samo dok moji ne krenu na spavanje, a onda od dosade ne znam šta ću pa krenem da vrtim kanale na TV-u.
Jedini provereni lek protiv vrućine je hladno pivo, po mogućstvu ispred prodavnice i u društvu. Ovu metodu već duže vreme testiram i pokazala mi se kao veoma delotvorna. Tu još mogu i da se čuju razne novosti iz bliže i dalje okoline tako da nema potrebe da palite televizor ili da kupujete novine. Eto toliko od mene, ubi me ova vrućina, moraću da trknem do zadruge…
A kako se vi hladite u ovim vrelim letnjim danima?