Aleksandar Kulić

Sećate li se one priče o majstorijama borskih ribolovaca? Ta priča je ispričana pre par godina na jednom sajtu koji više ne postoji a ja sam na jednom od prethodnih postova pokušao da se setim nekih detalja i da ih prenesem na blog, pošto sam originalnu verziju izgubio. Međutim, na moje veliko zadovoljstvo, originalnu verziju sam pronašao kod mog komšije Mladena koji je priču skinuo sa tog sajta i sačuvao od zaborava. Dakle, ovo je ta priča u celosti, mislim da će vam biti zanimljiva koliko i ljudima koji su je pročitali pre vas:

Sad ću da vam pričam malo doživljaje sa kampovanja na Dunavu, prošlog leta, negde sredinom avgusta. A glavni likovi su Dule, moj komšija, Dejan, njegov sin, Zoki, moj ćale i naravno ja Aca.
Da krenem redom. Spremali se mi dve nedelje za to istorijsko kampovanje i najzad se dogovorimo kog dana će da krenemo. Ono beše, udarile avgustovske vrućine, ma kuče lipsava od žege, mi natovarili pribor, opremu, hranu u Duletov kombi, ama ko da će budemo dva meseca na Dunav,»nek se nađe», kaže Dule «treba se jebavam žedan ceo dan po žegu ako nestane pivo?, il ne daj bože da zaboravimo mamce..» I najzad krenuli mi polagano onako natovareni iz Bora, ko izbeglice. Kad smo bili prošli Rgotinu Dule stade da krešti «Dejane, mamu ti jebem, nisi turio aromu za soma, some jedan! Aaaaa ovo ne moze da se oprosti, vraćamo se za Bor.» «A bre Dušane, gde ćemo sad za Bor, znas kolko smo prošli?» stade moj ćale da odvraća Duleta od njegove namere. «Hmmm, ma da ga jebem, aj možemo i bez soma, evo imamo ionako jednog u kombi« - reče gledajući u Dejana i pristade da nastavimo dalje put. «E čekaj idem u onaj kukuruz da se ispišam, nadula mi se bešika ko gajde», reče moj komša i zađe duboko u kukuruz. A mi, čekaj bre i čekaj, ama više od pola sata. «Koj li mu je moj sad, možda ga uvatio proliv?», razmišljam se ja u sebi. I najzad eto ga Dušan, nosi puno naručje mladog kukuruza u klipu. «A bre komšo, će dobijemo mi metak za ovo!» rekoh mu ja sa podsmehom. «Ma ne kenjaj bre nego otvaraj zadnja vrata da ubacim ovo, ko stvoreno je za šarana da se baci.» «Tato, ima stvarno da pokupiš neki metak, eno ga neki čiča, približava nam se!» krenuo Deki da se zeza. «Dejane, ako ti uđem tamo unutra će dobiješ kožni metak!» reče Dušan i baci onaj kukuruz preko stvari pozadi.
Nastavismo mi dalje, Dule odvrnuo radio do daske, ma ne čujem sebe kako razmišljam. «E deco, da vam pričam ja kako smo mi nekad išli na pecanje na Dunav» stade moj ćale da se priseća. «Nije to bilo kao danas, sve na brzinu. Krenemo ti mi iz Bora, nas petorica drugara, pođemo za Mosnu tamo u zaliv, bilo je nekad više ribe nego danas. I tako uz put obavezno, zbog monotonije, ponesemo pet litra rakije da nam se nađe, vrućina jebiga. Dok stignemo do Slatine, ode litar. Al šta ces?, mlad organizam bio, a napolje žega, troši se… Eeee, to je bilo pecanje», priča Zoki a u oči mu neka žal za mladost, svetluca ko sjaj.
I tako uz priču, polako smo krenuli da se sve više približavamo našem odredištu, a to nije bila Mosna kao moj ćale sto reče da je nekad bilo. Ovaj put se išlo prema Kladovu gore oko Velesnice.

Stigosmo nekako, posle par zastoja na putu, al šta je tu je. Odabrasmo neko mesto, da te bog sačuva, na nizbrdicu. Tu je ispred na jedno kraće rastojanje stajao i jedan brod usidren. «Ovo je idealno mesto, nema vetar, nema trava, nema komarci, nema ništa» reče Dule. «Komšo, pa ovde izgleda ni ribe nema!?», dobacih ja onako… «Ma baca se smuđ tako sam čuo, mora da udari nešto, slao sam Dejana da kupi crviće za belicu, skroz smo bre spremni da ih trsimo» poče Dule da galami. «Da vidimo šta je to moj sin uz’o od mamci?» krene moj komša da čeprka po ranac. «E evo ih crvi!» Mi ostali smo već raspakovali štapove i krenuli da pecamo. Kad odjednom začusmo Duletove standardne psovke «Dejane, pička ti materina gde si uz’o ovi smrdljivi crvi?» «Pa dole u 7 Juli kod Cigani, gde si mi i reko, kod klanice» reče Dejan. «Neka ciganka bila od nje sam uz’o». «Kakva ciganka jebem li ti sunce nesposobno, pa ovo smrdi ko govno», krenuo Dule još glasnije da se dernja, čak su nas s onog broda čuli. «Pa jeste tato, Ciganka mi prodala crvi, još mi i manje naplatila». «A bre bitango jedna, pa ona je to ionako htela da baci ko će peca s ovaj smrdljak, i gde je ona to uopšte držala, u pi**u, jebem li vas nenormalne sve» krenuo Dule sve više i glasnije da psuje. Kad odjednom uze onu kantu sa sve crvići i zafrljači u Dunav.
Pecasmo mi tako jedno sat vremena kad odjednom spazismo da s onog broda dolazi neki čamac prema nama. A u čamac neki debeli bradonja. «Momci, jel trza?» upita nas. «Ma trza al ne na ovo mesto», reče Zoki kroz zajebanciju. «E dobro, ja došo ako neko može da mi zaveže ove sitne udice, mnogo mi debeli prsti, pa ne mogu» «Evo ovaj moj sin će ti veže» reče Dule. «Gde pođem s njega tu riba ne pipa». Kad je čovek siš’o iz čamca reče nam da je on kapetan tog broda, i da je tu sa ženom i decom, čekaju da dođu neki da im poprave motor, pokvario se pa se zato usidrili. A u stvari, odma’ sam ukapirao, nije on došo da mu vežemo udice, nego da popriča s nekim, tamo na brodu pored svoje porodice nikog drugog nema. Izvadi ti kapetan flašu kajsijevače, a kad su to videli Dule i Zoki odma’ pobacaše štapove u žbunje i sedoše na po čašicu razgovora?..
I kapetan je razvezao svoju priču. Krenuo on da priča kako je oplovio ceo Dunav, i kako gore po Nemačkoj Nemci vraćaju ribe u vodu kad upecaju. «Ma boli njih đoka, ja da imam platu ko Švaba i ja bi vraćao. Sednem u ležaljku, pecam, pored mene gajba piva, i nakrivim onu stvar», krenuo Dule da komentariše. «Izvinite da vas pitam…»- ubaci se Dejan, «a gde je Nemačka uzvodno il nizvodno?» «Dejane, pa jesi ti učio nešto u tu školu pizda ti materina, znaš valjda da se orjentišeš?», krenuo Dule da se ubaci. Počesmo mi da se smejemo a Dejan sav onako ozbiljan i dalje čeka odgovor na pitanje. «Plovio sam ja i po moru, al to ti je robija, po nekolko meseci ne vidim porodicu», nastavlja kapetan s njegovom pričom. «Ma ne bi ja to mog’o nikad prijatelju», reče Zoki, «Ovo bar vidiš obalu s jedne i druge strane, a tamo samo voda, neka fala». I tako uz priču, prolazilo nam vreme. Kapetan se vratio na njegov brod a već je počelo i da se smrkava, a pred mrak baš trza riba. Raspalismo ti mi vatru, bacismo neke kobasice na tiganj a riba krenula, sitna al trza. Zajebasmo pecanje onda kad se više nije video plovak u vodi. Dule izvadio neku neonku na akumulator, al ne vredi, samo su se skupljali komarci. «Ma pr’sta pula više, ajde da se večera». Odvrnuo Dule tranzistor neki na baterije, našo mu on vlaški melos, atmosfera domaća, što bi on reko. Večerali mi, ćaskali još malo, došlo vreme i da se spava. «Ja ću napred na prednja sedišta da se izvalim, a vas trojica se snađite pozadi, ima mesta» reče Dule. «Ma ima kako da nema, al nas je trojica, nego nismo došli u hotel jebiga, će se zbijemo» - rekoh. «E odo ja da zapalim malo bagrem zbog komarci, beže od tog dima, da nam ne sišu krv đavo da ih nosi» reče Dule i ode. Nas trojica legli već, a posle pola sati eto ga i Dule, ulazi u kombi, čujem ga već kroz san skoro. Ama samo što me prvi san uhvatio kad začuh PLJES, PLJES!!!. «Šta radite to tamo?» začuh i Duletov glas. «A bre ušli komarci, pun ih je kombi!» reče Dejan. Otvoriše se i vrata, Dejan krenuo da izađe napolje. «Dejane! Ulazi u kombi ne jedi govna!» čujem Duleta pospanog . «Lele, stvarno ušli komarci, jebem im familiju,» Dule se vec razbudio. «Kako ušli, pa jesi palio bagrem?»- pita Zoki. «Jebemliga»- odgovori Dule. «Sad ću ti kažem kako komšo», reših da im objasnim situaciju. «Razbežali se oni kad si palio bagrem, al se sakrili u kombi, pa svi prozori nam otvoreni» - krenuo da im objašnjavam. «Pazi stvarno majku mu jebem, daj da ih isteramo, imam sprej, …e do k**ca, ostao sprej u Bor, JAOOOOOj? počeo Dule da zapomaže. Tu noć ima da pamtim dok sam živ!

Ovih dana, tačnije 18.04.2007 beleži se prvi rodjendan jedne od malobrojnih omladinskih organizacija u Boru. Omladina Bora 2 polako sumira rezultate svog jednogodisnjeg rada iz koga mogu da se izvuku veoma pozitivni zakljčci. Vredelo je ovih godinu dana jurcati, rintati i ahgažovati se kada na kraju čuješ po neku reč hvale i ohrabrenja od onih kojima veruješ, pa čak i od onih od kojih se ne nadaš. To nekako dođe kao najveća nagrada za celokupan naš trud.
Kako je sve počelo?
Prošle godine početkom Aprila sretoh na ulici u naselju cika Tomu, koji je član Saveta MZ Bor 2. Rekao mi je kako će za par dana u mesnoj zajednici da se održi sastanak na kome će pokušati da se formira predstavništvo omladine pri mesnoj zajednici sa nekoliko predstavnika. Rekao mi je da obavezno dođem i da obavestim jos nekoliko omladinaca. Tako i bi. Na sastanku se okupilo nas osamnaest iz svih delova Bora 2. Mislio sam da je u pitanju samo još jedna formalnost kakva je karakteristična za mesne zajednice. Kada je trebalo da se izabere rukovodstvo omladine računao sam da je sve unapred dogovoreno i da samo treba da se izglasa pa da odemo kući. Međutim, na moje lično zaprepašćenje oglasio se Marko Cvekla koji je izjavio da bi najbolje bilo da ja budem predsednik omladine. I ostali se oglasiše i svojim komentarima podržaše ovaj predlog. Zašto baš ja? - upitah. Pa realno ti si taj koji uliva poverenje i odgovornost reče Cvekla. Na ovu rečenicu sam se slatko nasmejao, ali mi sutradan nije bilo toliko smešno. To je maltene značilo da su mi neki veoma bliski ljudi ukazali poverenje i da ja moram da dam sve od sebe kako ih ne bi razočarao. I dan danas se rukovodim tim motoom. Za zamenika predsednika je izabran Nenad Cvetković, za blagajnika Goran Ljubomirović – Gorča, a Cvekla, odnosno Marko Cvetanović nije ostao nekažnjen u ovoj priči – predložio sam ga za zapisničara što je jednoglasno prihvaćeno. To je bio naš skromni početak. Kasnije se organizacija dopunjavala novim članovima i aktivistima. Odlučeno je da delujemo kao prava omladinska nevladina organizacija čiji je glavni cilj poboljšanje položaja omladine i svih građana Bora 2, a taj cilj i ideja su se održali do današnjeg dana. U iznajmljenoj i praznoj prostoriji privatne kuće, u kojoj se nalazila mesna zajednica, bez igde ičega, nismo u startu mogli da napravimo nešto veliko, ali smo godinu dana radeći bez prekida, svakodnevno, uspeli da izgradimo imidž ozbiljne organizacije koja se dokazala u brojnim prilikama i akcijama.
Naš prvi rođendan ćemo proslaviti radno, bez velike buke i galame jer se nadamo da ćemo uskoro ostvarivanjem našeg glavnog cilja – izgradnje prostorije za rad mesne zajednice, omladine i penzionera Bora 2, razloga za slavlje imati na pretek.