Živeti sa muzikom
Za nekog je muzika tek po neka melodija koja ostane u sećanju izvesan duži ili kraći vremenski period, za nekog je pak obeležje jedne mladosti, jednog perioda u životu, jedne generacije, dok je za mene muzika, posmatrajući svoj život od početka do danas, bila i ostala sastavni deo života i svakodnevice.
Sa svojim saksofonom dnevno provedem po par sati. Svirajući na njemu svakoga dana, sve smo više postali bliski i nerazdvojni. Svaka numera, triler ili ton koji odsviram na njemu u meni iznova stvara neku priču, budi sećanje, radost ili setu. Teško je objasniti to jedinstveno osećanje kada svoje emocije možeš da izraziš kroz muziku a sigurno je da to teško mogu da shvate oni koji se nikada nisu bavili tim zanatom. Prema tom instrumentu osećam veliku odgovornost. Desi se da sam nekada po ceo dan zauzet nekim neodložnim obavezama ali uvek gledam da uveče kada dođem kući makar desetak minuta odsviram nešto kako me ne bi grizla savest i kako bi mi srce bilo na mestu.
Pre mnogo godina kao osnovac, sećam se da sam u školi cele godine vukao keca iz muzičkog. Imali smo one čuvene diktate iz ovoga predmeta kada smo morali da zapisujemo note dok nam je nastavnica kucala taktove na klupi. Ja bih kao po običaju blejao u plafon i u mislima projektovao neku svoju muziku. Pošto nikada nisam stigao da diktat iz muzičkog uradim na vreme dobijao bih slabu, što su moji roditelji tumačili kao nedostatak sluha i smisla za muziku. Kada sam od oca zatražio da mi kupi harmoniku dobio sam naravno negativan odgovor uz njegovo pravdanje da mi muzičko slabo ide, dok sam krišom slušao njegov razgovor sa majkom kako ne želi da mu sin bude muzikant. Pošto sam imao neku staru frulu, za kratko vreme sam samostalno savladao prve melodije, kola i pesme na ovom instrumentu, ne poznavajući ni note ni tonove preko kojih sviram. U meni se odjednom javila želja da ovaj prastari instrument zamenim nekim novijim i malo složenijim. Bez sumnje sam shvatio da je to saksofon. Muzika koja me je u to vreme opčinila je naša narodna srpska i vlaška uz koju sam odrastao i koju sam imao prilike da dosta slušam u našem kraju. Saksofon sam kupio posle dosta ubeđivanja sa roditeljima i uz pomoć mog komšije Žive Mirkovića, harmonikaša, koji je u meni prvi otkrio smisao i talenat za muziku i od koga sam naučio osnovne elemente muzičke pismenosti kao što su mol-ske i dur-ske skale. Ubrzo stupam u kontakt i sa Pedom Jankovićem, saksofonistom i legendom vlaškog melosa. Druženje i rad sa velikim majstorom svakako garantuje siguran uspeh, uz dosta rada i ljubavi prema muzici i instrumentu.
I tako se ja i do današnjih dana nesebično posvećujem muzici. Sada ne bih menjao saksofon ni jednim drugim instrumentom kada bih ponovo počinjao da se bavim muzikom. Štaviše, drago mi je što nisam krenuo da učim harmoniku ili neki drugi instrument koji je zastupljeniji. Verovatno bih se posle izvesnog vremena pokajao i poklekao pred zvukom saksofona.
Iako se pretežno bavim narodnom muzikom mislim da ne postoji dobra ili loša muzika. Po meni, postoje samo dobri ili loši muzičari. Što se žanrova tiče, ukusi su različiti, svako sluša ono što mu prija i kao što u životu čovek najčešće izabere onaj put koji mu se sviđa, veoma često se to dogodi i sa muzikom. Izuzetak može da postoji jedino ako neko zarad novca pređe u neki drugi žanr, ali tu onda nema više reči ni o ljubavi ni o umetnosti.
Mnogo je mojih prijatelja sa kojima sam se upoznao upravo baveći se muzikom. Svako od nas ima jedan jedinstveni smisao života – prikazati sebe kroz muziku.
