Čudo neviđeno
Ovu priču sam čuo dosta davno. Čak nisam u stanju da se setim kada i od koga ali kažu da se bazira na istinitom događaju. Interesantno je međutim da se sećam nekih detalja koje imam običaj da zaboravim veoma brzo, čak i kad mi neko ispriča nenormalno smešan vic. Međutim iz meni nepoznatih razloga ovo mi je ostalo u sećanju.
Desilo se to negde 50-tih godina prošloga veka u nama do skora nerazdvojnoj a sada susednoj republici Crnoj Gori. U planinskim predelima ove zemlje negde u nekom zabačenom ali naprednom selu gde živi inače junački i civilizovan narod nadprosečne inteligencije i visokog usmenog obrazovanja desila se ujdurma koja je uznemirila duhove poštenih meštana. Pred sam kraj leta, poslednjih dana meseca avgusta desio se događaj koji je ušao čak i u narodnu pesmu guslara ovoga kraja. Sasvim iznenada u samom centru sela na sred druma, Jovan – sin Radulov pronašao je nešto, ni nalik nečemu viđenom do sada, koje je svojim čudnim izgledom i još čudnijom jarko crvenom bojom zaprepastilo ovog dobrog domaćina i sina uglednog borca iz prethodna dva rata. Zastao je Jovan na tom mestu jedno pola sata u nepomičnom položaju i gledao u taj čudan predmet poluotvorenih usta sa bezbedne distance. Skupilo se tu ubrzo dosta sveta. Svi su se uzbudili ali niko ništa konkretno nije mogao da kaže šta bi to u stvari moglo biti. Samo se baba Petra, koja je na trenutak zastala, prekrstila i sitno promrmljala: ”to su đavolja posla đeco moja”. ”Pobogu pa došlo je valjda novo vrijeme, đavoli više ne postoje u ovom socijalizmu” – oglasio se jedan od viđenijih članova partije iz ovoga sela. ”Ljudi ovo bogumi ni jedna nauka ne može objasniti, nego gledajte vi šta dalje da činimo povodom ove pojave” – čuo se glas nekog dobronamernog meštanina. ”Ja mislim ljudi da nam je jedino ispravno što možemo učiniti da odemo kod starca Zarije na vr’ planine i da ga dovedemo ođe u selo da nas posavjetuje” – reče Jovan. Tako i bi. Odoše njih nekoliko kod starca Zarije i jadva ga namoliše da se spusti u selo iz koga je otišao veoma davno da živi kao pustinjak na svom katunu. ”Ti znaš Zarija da smo svi mi ratni sinovi, do jučer smo se š’ neprijateljem gledali preko nišana, oči u oči, ispod gustijeg veđa, ali ovak’o čudo ne pamtimo od kako je svijeta i vjeka” – čula se priča usput. Približila se grupa, sa Zarijom na čelu, mestu na kome je ova ‘’stvar” ležala a ljudi se malo odmakoše. Pošto starac nije baš najbolje video Jovan je uzeo dugačku drvenu raklju i podigao ‘’stvar” sa zemlje prema Zariji. ”Pobogu Jovane, bači to sjeme od lopate!” - dreknu starac Zarija iz sveg glasa. ”Đavo da nosi i vas i onog ko me prešao da prevalim tolki put dovde!” – reče starac i krenu lagano putem prema svome katunu u planini. U masi ljudi nastade muk.
Trajala je ova drama još par dana, ljudi, žene i deca su zaobilazili ovaj deo puta, jedino je ovuda prolazio po koji ker lutalica u neznanju kakva ga sve opasnost može zadesiti pored ovog čuda neviđenog.
Na svu sreću ova priča je imala srećan završetak za sve ove zabrinute ljude. U selo je ubrzo došao novi učitelj pošto je počela školska godina. Konačno su se nemirne duše smirile i život je krenuo normalnim tokom. Ljudima je objasnio da nemaju razloga za strah jer je ta stvar potpuno bezopasna, a zove se ”kašičica od eurokrema”.
Mislim da sam ovako slicnu pricu cuo u nekoj radio emisiji. Mi smo jedinstven narod i uvek smo u stanju da sklopimo neke price koje su karakteristicne za neko novo doba. Tesko se na zalost prilagodjavamo savremenom zivotu i ne menjamo uvek nase stare navike.
Ma mi se odlicno prilagodjavamo savremenom zivotu. Mislim da smo nacija koja na pr. ima najveci broj moblinih telefona po glavi stanovnika.