Aleksandar Kulić

Ostalo je u ovom kraju Srbije verovanje da je hajduk otimao od bogatih i pomagao sirotinju. Ima i suprotnih verovanja. Jedni kažu da je bio srpski Robin Hud, oduzimao je zlato od bogatih i davao ga sirotinji. Drugi vele da je bio bez srca i duše i da većeg i zloglasnijeg hajduka od njega nije bilo u Homolju od kada je sveta, a treći su skloni da veruju da je istina negde između.

Da nije bilo publiciste Voje Marjanovića iz Kučeva i njegove knjige “Gorski car” (doživela i treće dopunjeno izdanje i proglašena lokalnim bestselerom) čuveni homoljski hajduk Ivan Babejić, rođen u selu Laznica kod Žagubice, bio bi verovatno do sada zaboravljen. Ovako, lik i (ne)delo legendarnog hajdučkog “poglavice” u ovom delu Srbije ostaje za vek - vekova da se pripoveda. Između mita i legende linija je tanka.

Ko je zaista bio Ivan Babejić?

Pisana dokumenta pokazuju da se najpoznatiji hajduk u Kraljevini Jugoslaviji rodio 1896. godine od oca Nikole i majke Žarke. Seoska vračara, po nuždi i potrebi “babica” Aleksija, kada je porodila krupno muško dete, visoko ga je podigla i uzviknula: - Biće prava ‘ajdučina!

Babejićevi potomci

Ivan Babejić zvanično nema direktnih krvnih potomaka, ali se u Homolju i danas smatra da ih ima na desetine, jer je imao nebrojano mnogo ljubavnica, skoro u svakom selu po jednu, a one su kao zmija noge krile da im je napravio dete. Tako i bi.
Iako je u osnovnoj školi bio miran i povučen đak, ratovao je u srpskoj vojsci 1915. godine u ratu protiv Bugara, u Petom prekobrojnom puku. Pre njegovog povratka s fronta u Laznicu je stigao vojni raspis da je poginuo!? I ne samo to, porodica Babejić je organizovala i sahranu. A za to vreme, Ivan je nekoliko meseci boravio u selu Bojniku kod svoje novoosvojene ljubavnice Zdenke.

Uspeo je u kratkom periodu da ubije i dvojicu seoskih komandanata. Dok je on vodio strasnu ljubav sa Zdenkom, po starovlaškom, u prazan kovčeg stavljena je odeća i druge stvari “pokojnika” za koga nisu znali da je ostao živ, a poboden je i krst sa imenom Ivan Babejić, 1896-1915. Kad se jednog dana srpski vojnik Babejić pojavio u selu, ljudi nisu mogli da veruju svojim očima da je to on glavom i bradom, da li je priviđenje ili stvarnost.
U kući je nastalo slavlje. Međutim, Bugari ga uskoro opet hvataju i odvode na Ðavolje ostrvo u Crnom moru odakle je u leto 1917. uspeo da pobegne. Vrativši se u Homolje nije otišao u rodno selo nego se odmetnuo u šumu okupivši družinu.

Njegovu ženu Anu internirali su Bugari u logor, a sina je predao na čuvanje porodici Babić u Laznici, u kojoj je dete posle nekoliko godina umrlo tako da je Ivan do kraja života ostao bez naslednika.

U Marjanovićevoj knjizi se navodi da je Ivan Babejić hajdukovao punih 18 godina i samo je njegova glava bila ucenjena na 150.000 dinara, što je u ono vreme bilo neverovatno bogatstvo. Za tih 18 godina, istina, nijedno ubistvo mu se objektivno ne može pripisati, jer nema dokaza, iako su mu mnogi stavljali na dušu desetine u to vreme ubijenih viđenijih bogataša u istočnoj Srbiji. Niko nije uspeo da dokaže Ivanovu stvarnu vezu sa tim ubistvima. A ni Babejić nije mogao mirne glave da dozvoli da mu “prljaju ime”, svetio se takvima i nije imao prema njima nimalo milosti. Ni prema dugogodišnjim jatacima - veli publicista Marjanović koji je godinama prikupljao sačuvane lokalne priče i usmene legende o čuvenom hajduku, nije imao milosti.

Uvek se pridržavao svog pravila: “Jatak se mora dobro platiti, ali samo nekoliko godina”. A da čudo bude veće, najverniji i najbolji Babejićevi jataci bile su žene. Sve su bile Vlahinje i sve su bile njegove ljubavnice. Za takvu vernost bogato su nagrađivane, i u dukatima i u postelji.

Bogate seljake i trgovce Babejić je godinama obaveštavao da mu pošalju pare i tačno je znao ko koliko dukata ima i ako bi ga poslušali, nije ih dirao, a malo ko se usuđivao da ga ne posluša. Veliki deo plena delio je siromašnim seljacima. Seljaci su zauzvrat o njemu stvarali lepu legendu i širili je po selima planinskog i mističnog Homolja. Babejić je, kažu neki izvori, imao prijatelje i među sreskim načelnicima u tadašnjoj Žagubici, Petrovcu na Mlavi, Požarevcu, Ćupriji, Jagodini…

Voleo je da im šalje svoje fotografije sa lepim ženama i čestitkama i obaveznom posvetom. A voleo je i da ih nasamari, obučen u uniformu žandarmerijskog majora, ostavljajući svoju posetnicu na njihovom stolu. Proveren je podatak da je celu noć prespavao u žandarmerijskoj stanici u Brestovačkoj banji.

U Beogradu je ručavao po najpoznatijim kafanama ostavljajući im ispod tanjira svoje inicijale. Novinari toga vremena predstavljali su ga kao običnog ubicu i pljačkaša koji je na kraju i dolijao godine 1931. u kući svog jataka Miše Ilića u selu Paljene kraj Ćuprije, gde ga je bogati domaćin i ubio, pucajući u Babejića kroz prozor, iz unapred pripremljene zasede - dodaje Marjanović.

O ubistvu Babejićev leš bio je težak više od stotinu kilograma, žandarmi su ga izložili u centru Ćuprije da bi ga svet video. Za Babejićevo ubistvo njegov ubica Miša Ilić dobio je nagradu od 15 hiljada dinara od Ministarstva unutrašnjih dela, a njegovu kuću mesecima je čuvalo šest žandara jer se plašio osvete Babejićevih jataka. U Ćupriji je Ilić od tih para kupio veliku i prostranu kuću.

Da je bio samo pljačkaš, bio bi lako i brzo zaboravljen, a priča o njemu danas ne bi imala nikakvog smisla. Ipak, i dan danas, na svadbama i zavetinama u Homolju pevaju se pesme o Babejiću, njegovoj dobroti i hrabrosti. Nigde se ne pominje ni jedan zločin. Ako i ne poverujemo da je svesno stvarao mit o sebi, tada je mit stvoren sam od sebe, u šta je mnogo teže poverovati.

==============================================
Ovaj članak je napisan u Thursday, November 23rd, 2006 , u 11:47 pm časova. Nalazi se u kategoriji: Istorija našeg kraja. Komentare na ovaj članak možete pratiti i putem RSS 2.0 feed(a). Dozvoljeno je ostavljanje komentara na ovaj članak.