Aleksandar Kulić

Ovu priču sam čuo dosta davno. Čak nisam u stanju da se setim kada i od koga ali kažu da se bazira na istinitom događaju. Interesantno je međutim da se sećam nekih detalja koje imam običaj da zaboravim veoma brzo, čak i kad mi neko ispriča nenormalno smešan vic. Međutim iz meni nepoznatih razloga ovo mi je ostalo u sećanju.

Desilo se to negde 50-tih godina prošloga veka u nama do skora nerazdvojnoj a sada susednoj republici Crnoj Gori. U planinskim predelima ove zemlje negde u nekom zabačenom ali naprednom selu gde živi inače junački i civilizovan narod nadprosečne inteligencije i visokog usmenog obrazovanja desila se ujdurma koja je uznemirila duhove poštenih meštana. Pred sam kraj leta, poslednjih dana meseca avgusta desio se događaj koji je ušao čak i u narodnu pesmu guslara ovoga kraja. Sasvim iznenada u samom centru sela na sred druma, Jovan – sin Radulov pronašao je nešto, ni nalik nečemu viđenom do sada, koje je svojim čudnim izgledom i još čudnijom jarko crvenom bojom zaprepastilo ovog dobrog domaćina i sina uglednog borca iz prethodna dva rata. Zastao je Jovan na tom mestu jedno pola sata u nepomičnom položaju i gledao u taj čudan predmet poluotvorenih usta sa bezbedne distance. Skupilo se tu ubrzo dosta sveta. Svi su se uzbudili ali niko ništa konkretno nije mogao da kaže šta bi to u stvari moglo biti. Samo se baba Petra, koja je na trenutak zastala, prekrstila i sitno promrmljala: ”to su đavolja posla đeco moja”. ”Pobogu pa došlo je valjda novo vrijeme, đavoli više ne postoje u ovom socijalizmu” – oglasio se jedan od viđenijih članova partije iz ovoga sela. ”Ljudi ovo bogumi ni jedna nauka ne može objasniti, nego gledajte vi šta dalje da činimo povodom ove pojave” – čuo se glas nekog dobronamernog meštanina. ”Ja mislim ljudi da nam je jedino ispravno što možemo učiniti da odemo kod starca Zarije na vr’ planine i da ga dovedemo ođe u selo da nas posavjetuje” – reče Jovan. Tako i bi. Odoše njih nekoliko kod starca Zarije i jadva ga namoliše da se spusti u selo iz koga je otišao veoma davno da živi kao pustinjak na svom katunu. ”Ti znaš Zarija da smo svi mi ratni sinovi, do jučer smo se š’ neprijateljem gledali preko nišana, oči u oči, ispod gustijeg veđa, ali ovak’o čudo ne pamtimo od kako je svijeta i vjeka” – čula se priča usput. Približila se grupa, sa Zarijom na čelu, mestu na kome je ova ‘’stvar” ležala a ljudi se malo odmakoše. Pošto starac nije baš najbolje video Jovan je uzeo dugačku drvenu raklju i podigao ‘’stvar” sa zemlje prema Zariji. ”Pobogu Jovane, bači to sjeme od lopate!” - dreknu starac Zarija iz sveg glasa. ”Đavo da nosi i vas i onog ko me prešao da prevalim tolki put dovde!” – reče starac i krenu lagano putem prema svome katunu u planini. U masi ljudi nastade muk.
Trajala je ova drama još par dana, ljudi, žene i deca su zaobilazili ovaj deo puta, jedino je ovuda prolazio po koji ker lutalica u neznanju kakva ga sve opasnost može zadesiti pored ovog čuda neviđenog.

Na svu sreću ova priča je imala srećan završetak za sve ove zabrinute ljude. U selo je ubrzo došao novi učitelj pošto je počela školska godina. Konačno su se nemirne duše smirile i život je krenuo normalnim tokom. Ljudima je objasnio da nemaju razloga za strah jer je ta stvar potpuno bezopasna, a zove se ”kašičica od eurokrema”.

Priča je stara više od 20 godina. Mnogi od nas nisu ni bili rođeni ili su bili veoma mali kada su na poljima atara sela Brestovca udareni temelji prvih kuća. Pre toga na ovom području su Brestovljani obrađivali svoja imanja. Bilo je dosta vinograda i voćnjaka, dosta šuma, plodnih njiva i pašnjaka. Ovde su preko leta Brestovljani dolazili na svoje pojate kojih je bilo dosta na ovom području a neke su i danas u funkciji. Postoje i starosedelačke kuće u kojima ljudi i dalje žive. Ako ih pitaš ko su, rećiće ti da su Brestovljani, što je i logično pošto se do pre dve decenije ovo područje vodilo kao sastavni deo Brestovca a danas, iako se zove Bor 2 i dalje se u katasterskim i zemljišnim knjigama vodi kao Brestovac.

Bor 2 je mlado naselje. Sredinom 80-tih godina prošlog veka na ovom području se dele plačevi radnicima RTB-a i počinje izgradnja prvih kuća. Prvo je nastala ‘Prva faza’ – deo naselja prema Brestovcu iznad ‘Topovskih šupa’ a nakon toga i ‘Druga faza’ itd. redom tako da postepeno naselje dobija današnji oblik. Plačevi su veličine od 6 do 7 ari a izuzetak su imanja starosedelačkih domaćinstava i vikendaša koja su uglavnom veća.

Bila su to srećna vemena po priči ljudi koji se sećaju vremena izgradnje Bora 2. Para je bilo, RTB je bila jedna od najjačih firmi u bivšoj Jugoslaviji a i krediti su bili dosta povoljni pa su se mnogi odlučili da ovde podignu sebi dom zato što je mesto udaljeno od industrijske zone, vazduh je čist a pejzaži su prelepi. Naselje se veoma ubrzano razvijalo sve do 90-tih godina kada je u državi nastupila ekonomska kriza i ratovi u bivšoj SFRJ. Od tog perioda naselje se sporije razvija a blagi napredak se primećuje tek u zadnjih par godina. Po urbanističkom planu predviđena je izgradnja obdaništa, objekta mesne zajednice, i još par javnih objekata opšte namene ali ni do dan danas ovaj plan nije realizovan. Predviđeno je asfaltiranje puta Bor 2 – Brestovac i Bor 2 – Banjsko polje ali na žalost ni ovo obećanje nadležnih nije ispunjeno.

Ostalo je u ovom kraju Srbije verovanje da je hajduk otimao od bogatih i pomagao sirotinju. Ima i suprotnih verovanja. Jedni kažu da je bio srpski Robin Hud, oduzimao je zlato od bogatih i davao ga sirotinji. Drugi vele da je bio bez srca i duše i da većeg i zloglasnijeg hajduka od njega nije bilo u Homolju od kada je sveta, a treći su skloni da veruju da je istina negde između.

Da nije bilo publiciste Voje Marjanovića iz Kučeva i njegove knjige “Gorski car” (doživela i treće dopunjeno izdanje i proglašena lokalnim bestselerom) čuveni homoljski hajduk Ivan Babejić, rođen u selu Laznica kod Žagubice, bio bi verovatno do sada zaboravljen. Ovako, lik i (ne)delo legendarnog hajdučkog “poglavice” u ovom delu Srbije ostaje za vek - vekova da se pripoveda. Između mita i legende linija je tanka.

Ko je zaista bio Ivan Babejić?

Pisana dokumenta pokazuju da se najpoznatiji hajduk u Kraljevini Jugoslaviji rodio 1896. godine od oca Nikole i majke Žarke. Seoska vračara, po nuždi i potrebi “babica” Aleksija, kada je porodila krupno muško dete, visoko ga je podigla i uzviknula: - Biće prava ‘ajdučina!

Babejićevi potomci

Ivan Babejić zvanično nema direktnih krvnih potomaka, ali se u Homolju i danas smatra da ih ima na desetine, jer je imao nebrojano mnogo ljubavnica, skoro u svakom selu po jednu, a one su kao zmija noge krile da im je napravio dete. Tako i bi.
Iako je u osnovnoj školi bio miran i povučen đak, ratovao je u srpskoj vojsci 1915. godine u ratu protiv Bugara, u Petom prekobrojnom puku. Pre njegovog povratka s fronta u Laznicu je stigao vojni raspis da je poginuo!? I ne samo to, porodica Babejić je organizovala i sahranu. A za to vreme, Ivan je nekoliko meseci boravio u selu Bojniku kod svoje novoosvojene ljubavnice Zdenke.

Uspeo je u kratkom periodu da ubije i dvojicu seoskih komandanata. Dok je on vodio strasnu ljubav sa Zdenkom, po starovlaškom, u prazan kovčeg stavljena je odeća i druge stvari “pokojnika” za koga nisu znali da je ostao živ, a poboden je i krst sa imenom Ivan Babejić, 1896-1915. Kad se jednog dana srpski vojnik Babejić pojavio u selu, ljudi nisu mogli da veruju svojim očima da je to on glavom i bradom, da li je priviđenje ili stvarnost.
U kući je nastalo slavlje. Međutim, Bugari ga uskoro opet hvataju i odvode na Ðavolje ostrvo u Crnom moru odakle je u leto 1917. uspeo da pobegne. Vrativši se u Homolje nije otišao u rodno selo nego se odmetnuo u šumu okupivši družinu.

Njegovu ženu Anu internirali su Bugari u logor, a sina je predao na čuvanje porodici Babić u Laznici, u kojoj je dete posle nekoliko godina umrlo tako da je Ivan do kraja života ostao bez naslednika.

U Marjanovićevoj knjizi se navodi da je Ivan Babejić hajdukovao punih 18 godina i samo je njegova glava bila ucenjena na 150.000 dinara, što je u ono vreme bilo neverovatno bogatstvo. Za tih 18 godina, istina, nijedno ubistvo mu se objektivno ne može pripisati, jer nema dokaza, iako su mu mnogi stavljali na dušu desetine u to vreme ubijenih viđenijih bogataša u istočnoj Srbiji. Niko nije uspeo da dokaže Ivanovu stvarnu vezu sa tim ubistvima. A ni Babejić nije mogao mirne glave da dozvoli da mu “prljaju ime”, svetio se takvima i nije imao prema njima nimalo milosti. Ni prema dugogodišnjim jatacima - veli publicista Marjanović koji je godinama prikupljao sačuvane lokalne priče i usmene legende o čuvenom hajduku, nije imao milosti.

Uvek se pridržavao svog pravila: “Jatak se mora dobro platiti, ali samo nekoliko godina”. A da čudo bude veće, najverniji i najbolji Babejićevi jataci bile su žene. Sve su bile Vlahinje i sve su bile njegove ljubavnice. Za takvu vernost bogato su nagrađivane, i u dukatima i u postelji.

Bogate seljake i trgovce Babejić je godinama obaveštavao da mu pošalju pare i tačno je znao ko koliko dukata ima i ako bi ga poslušali, nije ih dirao, a malo ko se usuđivao da ga ne posluša. Veliki deo plena delio je siromašnim seljacima. Seljaci su zauzvrat o njemu stvarali lepu legendu i širili je po selima planinskog i mističnog Homolja. Babejić je, kažu neki izvori, imao prijatelje i među sreskim načelnicima u tadašnjoj Žagubici, Petrovcu na Mlavi, Požarevcu, Ćupriji, Jagodini…

Voleo je da im šalje svoje fotografije sa lepim ženama i čestitkama i obaveznom posvetom. A voleo je i da ih nasamari, obučen u uniformu žandarmerijskog majora, ostavljajući svoju posetnicu na njihovom stolu. Proveren je podatak da je celu noć prespavao u žandarmerijskoj stanici u Brestovačkoj banji.

U Beogradu je ručavao po najpoznatijim kafanama ostavljajući im ispod tanjira svoje inicijale. Novinari toga vremena predstavljali su ga kao običnog ubicu i pljačkaša koji je na kraju i dolijao godine 1931. u kući svog jataka Miše Ilića u selu Paljene kraj Ćuprije, gde ga je bogati domaćin i ubio, pucajući u Babejića kroz prozor, iz unapred pripremljene zasede - dodaje Marjanović.

O ubistvu Babejićev leš bio je težak više od stotinu kilograma, žandarmi su ga izložili u centru Ćuprije da bi ga svet video. Za Babejićevo ubistvo njegov ubica Miša Ilić dobio je nagradu od 15 hiljada dinara od Ministarstva unutrašnjih dela, a njegovu kuću mesecima je čuvalo šest žandara jer se plašio osvete Babejićevih jataka. U Ćupriji je Ilić od tih para kupio veliku i prostranu kuću.

Da je bio samo pljačkaš, bio bi lako i brzo zaboravljen, a priča o njemu danas ne bi imala nikakvog smisla. Ipak, i dan danas, na svadbama i zavetinama u Homolju pevaju se pesme o Babejiću, njegovoj dobroti i hrabrosti. Nigde se ne pominje ni jedan zločin. Ako i ne poverujemo da je svesno stvarao mit o sebi, tada je mit stvoren sam od sebe, u šta je mnogo teže poverovati.

Ko se ikada bavio ribolovom prepoznaće sebe u nekoj od mnogobrojnih ribolovačkih priča koje su karakteristične za ljude koji su u stanju da veći deo slabodnih dana provedu na vodi. Moji najkomičniji doživljaji su vezani za ribolov sa mojim komšijom Duletom koga u naselju zovemo još i Dule Glavaš ili Dule Šokar.

Prošle godine negde u leto dogovorimo se Dule, njegov sin Dejan, moj ćale i ja da krenemo u ribolov na Dunav. Planirali smo da tamo ostanemo nekoliko dana, sve u zavisnosti kako riba bude radila. Krenusmo mi na Dunav posle obimnih priprema i stigosmo u selo Velesnica kod Kladova negde u popodnevnim časovima. Prilikom raspakivanja Dule nije propuštao priliku da nam priča o tome kako se nekada ribarilo. “Pođemo ti mi na Dunav u Mosnu pre više godina. Ponesmo sa sobom hranu, štapove, mamce i što je najvažnije jedno pet litra rakije da se nađe. Napakovasmo se u kola ko sardine a ono upržilo neko sunce napolju, konj da lipše. Krenemo mi prema Dunavu otvorimo jednu flašu i…, do Miloševu kulu ode litar. Eee, to je bilo pecanje a ne ovo danas, gledaš svaki dinar da uštediš, bem ti život…” I tako je Dule razvezao svoju priču a nije ni primetio da smo se mi već raspakovali i da smo zabacili udice. U jednom trenutku Dule je došao do genijalne ideje – da očistimo travu u priobalju kako nam se ne bi uplitala u strunu. Izvadio je iz kombija neki njegov izum, staru felnu na koju su bile navarene neke žice a sve to vezano dugačkim kanapom. Zafrljačio je sve to u vodu što je dalje mogao i krenuo da izvlači travu. I gle čuda, za tili čas je priobalje bilo očišćeno od trave. Šteta samo što nam je raspoloženje pokvrila jedna sitnica – do mraka ripče nismo videli. ”Mora da sam ga previše očistio” - gunđao je Dule.
Uveče, posle večere, Dule je ponovo došao na jednu veoma genijalnu zamisao. ”Čuo sam kako stari ljudi pričaju da se komarci najbolje teraju kada se zapali bagremovo lišće. Od tog dima beže ko đavo od krsta’’. Mi naravno ni ovog puta nismo posumnjali u Duletove majstorije. Pošto smo prethodno zapalili veliku vatru Dule je doneo hrpu bagremovih grana koju smo bacili u plamen, tako da se stvorio gust i crn dim koji je ujedao za oči. Od ovoga i krokodili beže” – pomislih u sebi. Posle pola sata dimljenja ugasismo vatru i uđosmo u kombi da spavamo. Taman smo legli i ućutali se kad se najednom začu neki pljesak i psovka. ”Ah pi**a mu materina” (pljas, pljas) čulo se zamahivanje ruku, pljeskanje i psovka ujedno. ”Je**m ti ovi komarci, pa oni svi pobegli, ali u kombi!!!” – vikao je moj komšija. I zaista, ubrzo sam i ja iznad svoje glave čuo zujanje, i to sve bliže i bliže sebi. Odjednom su se otvorila zadnja vrata, Dejan je krenuo da izađe napolje, - ”Odo ja da spavam napolje na stolicu, tamo je bar bezbedno”. ”Dejane, ulazi u kombi ne jedi go**a!” – uzviknuo je Dule ozlojeđen.
Tu noć na Dunavu ima da pamtim dok sam živ. A šta se tek izdešavalo sutradan… – o tome sledi nastavak nekom drugom prilikom.

Imajte jednu stvar u vidu nakon čitanja ovih redova: Ribolov je jedan divan sport, i na najmanje neprijatnosti koje mogu nastupiti usled bavljenja ovim sportom gledajte sa vedrije strane. Pamtite ih i prepričavajte kao bisere koji se ne mogu doživeti sedenjem kod kuće i gledanjem televizije (ili možda surfovanjem po net-u). Izađimo ponekad malo i do reke.

BISTRO!

U našoj zemlji se problemi omladine već odavno ignorišu, takoreći, guraju se pod tepih dokle god ta ista omladina ne zatreba u vidu potencijalnog biračkog tela na izborima ili kao jeftina ili čak besplatna radna snaga pod parolom ”društvenog interesa”.
Pitam se ponekad koliko je to isto društvo, odnosno vladajuća struktura, učinila i doprinela da se zaista reše pojedini gorući problemi omladine? U Boru je zaprepašćujući podatak da čak 87,9% omladine želi da napusti svoj rodni grad. Ovaj podatak nije nikakva novost. Zadnjih desetak godina su hiljade i hiljade mladih ljudi napustile Bor, kao i mnoga druga mesta u unutrašnjosti jer ovde nisu videli nikakvu prespektivu, mogućnost za opstanak i normalan život.

Naselje Bor 2 kao deo Bora koje je prilično udaljeno od centra grada je ove godine prvi put dobilo mesnu omladinsku organizaciju pod nazivom ”Omladina – Bor 2”. Nekolicina ljudi iz Saveta mesne zajednice Bor 2 su uvideli mogućnost organizovanja omladine kao pomoćnog radnog tela koje će maltene obavljati samo najprljavije poslove tipa organizovanja radnih akcija itd. pri čemu bi problemi omladine opet ostali u drugom planu. Sumnjali su da se omladina može organizovati na takvom nivou da može pokrenuti svoju web prezentaciju preko koje će svetu prikazati svoje aktivnosti i svoje naselje (www.omladina-bor2.co.sr), da se može povezati sa drugim omladinskim organizacijama, da pohađa stručne seminare, piše projekte i još mnogo toga. Upravo se, za vrlo kratko vreme to i desilo.

Najveće iznenađenje za sve meštane je bilo osnivanje Kluba omladine kao jedinog mesta za okupljanje mladih posle više godina. Po ugledu na omladinsku, ubrzo se osniva i penzionerska organizacija Bora 2. Ove dve organizacije pokreću zajednički mnoge akcije po principu mladosti i iskustva što se pokazalo kao veoma uspešno. Bilo je mnogo teških trenutaka ali se ipak može reći da je dobra volja i rad ono što definitivno pobeđuje sve zlonamerne faktore i vodi ka ostvarenju ciljeva. U aprilu iduće godine ”Omladina – Bor 2” slavi svoj prvi rođendan. To će biti prilika da sumiramo sve dosadašnje rezultate. Ima još dosta toga što treba odraditi, ali ako se i dalje nastavi ovako aktivno nema razloga da tako i ne bude.

Šteta je samo što i u drugim delovima grada ne postoje ovakve organizovane grupe. Kladim se da bi grad Bor procvetao.

Jednom sam o ovome pisao na forumu Bor030. Tiče se mog nazovi istraživanja o nastanku sela Sumrakovca u kome sam kao mali proveo veći deo detinjstvai i za koje sam dosta vezan emotivno, o čemu sam već pisao… Možda se nekome učini zanimljiva ova legenda, jer svako mesto na svetu karakteriše pričica o tome kako je ono nastalo, a ovo je jedna od njih. Ja prosto obožavam da čitam i slušam o ovakvim stvarima. Ipak se Srbija i civilizacija prostiru malo više od granica Beogradskog pašaluka!

Postoje više legendi o tome kako je nastalo selo Sumrakovac, a najverovatnije da u svakoj od njih postoje i stvarni događaji. Ovde ću izneti dve priče o tome kako je selo nastalo. Prvu sam čuo u autobusu kada sam se nedavno vraćao iz Sumrakovca za Bor a pričao je jedan čovek iz Sumrakovca koga ne bih da imenujem, jer mu nisam ni rekao da ću o tome da pišem, pa ne bih želeo da ako ovo pročita bude ljut što spominjem njegovo ime, inače verovatno će mnogima iz sela biti jasno ako spomenem da je to vlasnik bunara “Murdže” Po njegovoj priči prvi meštani se doseljavaju na ovo područje negde u 18-om veku, ili kako on reče “iljadu sedamsto i neke kad je bila ona velika seoba Srba”. Doselili su se na mesto gde je danas Komasacija blizu Timoka a došli su iz okoline Peći sa Kosova. Sa sobom su poveli i svoju stoku – krave, konje, goveda, i sagradili su kuće na ravnom i plodnom zemljištu. Na tom području su još ranije bili naseljeni Vlasi koji su živeli svuda okolo razbacano, na svojim pojatama i koji su se bavili zemljoradnjom i stočarstvom. U početku nisu imali poverenja u Srbe koji su pridošli na ove prostore i kako priča kaže, želeli su da ih oteraju jer su im zauzeli najlepši i najplodniji deo doline Timoka. Tako su u prvobitnom Sumrakovcu počele svakodnevno da se dešavaju krađe stoke pa su Sumrakovčani koji su bili malobrojni uvideli da nisu poželjni na ovom prostoru i skupili su se da vide šta će dalje da rade. Dogovorili su se da pošalju natrag na Kosovo par mladića da dovedu nekog Musu – arnautina, koji je bio poznat kao odmetnik i razbojnik i da ga zamole da dođe u Sumrakovac da ih zaštiti. Kada su stigli i objasnili Musi o čemu se radi on je pristao da dođe ali pod uslovom da mu se sagradi vodenica na najlepšem mestu na reci i da mu se da da oženi najlepšu devojku iz sela. Mladići nemavši kud pristadoše i Musa pođe s njima natrag. Sagradiše mu oni vodenicu, dadoše mu najlepšu devojku za ženu i Musa je krenuo da ispunjava svoje obećanje. Svake naredne večeri Musa je palio po jednu vlašku kolibu u okolini Sumrakovca. Vlasi doznavši o čemu se radi rešiše da se povuku u brda a Sumrakovčanima je ostala cela dolina da je obrađuju i da u miru žive. Što se Muse tiče, kažu da su njegovi potomci porodica Musić iz Sumrakovca a i dan danas postoje tragovi stare vodenice na Zlotskoj reci za koju se smatra da je bila Musina vodenica. Međutim ni Sumrakovčani nisu ostali nekažnjeni za ovaj njihov postupak, iako kako reče narator ove priče, “Nismo mi palili kolibe nego Musa”. Posle više godina, jednog proleća izliju se Zlotska reka i Timok . Voda je toliko bila narasla da je sve kuće u selu odnela sa sobom. Oni koji su uspeli da prežive preselili su se preko Zlotske reke na uzvišenje i tamo izgradili nove kuće. Selo se i dan danas nalazi na tom mestu preko reke. Međutim na mestu gde se danas nalazi sumrakovačka farma pronađeni su tragovi temelja prvobitnih kuća koje je voda odnela.

Što se naziva sela tiče o tome kruži jedna jedinstvena legenda koju sam od mnogih slušao, kako u Sumrakovcu, tako i u okolnim vlaškim selima. Sumrakovčani, kada su prvi put došli na ovom prostoru, došli su u sumrak i zbog toga je i selo prozvano Sumrakovac. Slično je i sa ostalim “kosovljanskim” selima kao što su Zvezdan (naselili se noću, pod zvezdama) ili Donja Bela Reka (naselili se na reci po belom danu kada se reka presijavala od beline).

A sada da ispričam i drugu verziju koja potiče iz vlaških sela a tiče se nastanka Sumrakovca.
Kažu, kada su se Sumrakovčani prvi put doselili na ovom prostoru, okolni Vlasi su se pitali ko su ti ljudi jer pričaju jezikom koji je njima nerazumljiv. Pitali su Turke koji su pored Timoka imali svoje hanove da im objasne ko su i odakle dolaze ti došljaci. Turci su im objasnili da su to Srbi sa Kosova. Vlasima nije bilo sve jedno što su se tu doselili jer su im zauzeli plodno i ravno zemljište na kome takoreći sve uspeva. Pitali su Turke da li bi hteli da oteraju te ljude koji su došli u njihov kraj. Turci su pristali ali su rekli Vlasima da skupe jednu korpu jaja za uslugu i da će to oni uraditi. Međutim, kako legenda kaže, Vlasi su bili tolko nesložni da nisu mogli da se dogovore i skupe jednu korpu s jajima tako da su Sumrakovčani i dan nadas ostali na ovom prostoru.

Godine su prolazile a nepoverenje među Srbima i Vlasima je bilo sve manje i manje. Uvidevši da su i jedni i drugi obični zemljoradnici i stočari, iste vere pravoslavne samo različitog jezika, a uz to imali su i zajednickog neprijatelja - Turke, pod čijom vlašću su bili tlačeni vekovima, postepeno su se zbližili. Mnogo je zetova Vlaha u Sumrakovcu koji su oženili Srpkinje, a u okolnim vlaškim selima su takođe mnoge devojke bile udavane i momci ženjeni.

Danas se u Sumrakovcu kao Srbi izjašnjava većina meštana, mada ima dosta i Vlaha, i onih iz mešovitih brakova, a ima i Srba koji su se naknadno doselili i koji nisu poreklom sa Kosova već iz drugih pasivnih krajeva kao što je Pirot, onda Srbi iz Bosne i zadnjih petnaestak godina nekolicina izbeglica Srba iz Hrvatske i drugih ratnih područja bivše SFRJ. Sve u svemu, danas svi oni skupa čine Sumrakovac onakvim kakav jeste, selo koje deli sudbinu i ostalih sela Timočke krajine, bez neke naročite perspektive, gde ima bele kuge, zaraslih ognjista i njiva, starih napuštenih kuća, ali i nade za bolje sutra.

Pre više godina, na irc chat-u Internet Krstarice, pojavio se nick BORanin kao jedan od malobrojnih predstavnika grada Bora. U početku je sve to izgledalo kao dečja igra ali je postepeno poprimilo oblik zarazne bolesti, nešto kao zavisnost od net-a. Ovaj, u to vreme jedva punoletan dečak je godinama izrastao u velikog konja, tj. čoveka (ne u smislu ličnosti već visine) mada je u suštini ostao blesave prirode i ponekad detinjastog ponašanja…

Ipak, mnogi su želeli da znaju ko je zapravo taj lik, da li ga možda viđaju na ulici, uveče u nekom od lokala, školi, fax-u, itd. Pa evo red bi bio da u kratkim crtama kažem nešto o sebi i svom životu ljudima koji me znaju sa net-a i onima koji me inače znaju iz viđenja.

Ja, Aleksandar Kulić - Aca, Rođen sam u Boru 14-og Marta 1984 god. od oca Zorana i majke Dane. Detinjstvo provodim u Šistekovoj (bolničkoj) ulici sve do završetka prvog razreda OŠ “Vuk Karadžić” kada se definitivno selim sa porodicom (ocem, majkom i sestrom Draganom) iz ovog dela grada u naselje Bor 2 gde su moji roditelji napravili kuću. Mislim da sam imao veoma srećno detinjstvo do polaska u osnovnu školu. Leta i zime sam uglavnom provodio u Sumrakovcu – rodnom selu moje majke, koje se nalazi u boljevačkoj opštini na samoj katastarskoj granici sa opštinom Bor. Mislim da je to bio najlepši deo mog detinjstva. Dečačke dane na selu treba samo doživeti i verovatno mnogi koji su imali to iskustvo dele moje mišljenje. Kasnije, sa polaskom u školu izbijaju ona sranja u Bosni, nastupa težak period u celoj zemlji a ništa nije bila bolja ni situacija u mojoj porodici. Otac se povređuje na poslu u vremenu kada sam bio u trećem razredu osnovne škole “IX Srpska udarna brigada” i provodi dosta vremena u bolnici gde je lečio tešku povredu cevanice. Na sreću sve se završilo na najbolji mogući način , ali su traume i strahovi ipak ostali u meni još neko vreme kada sam se od vidno nestašnog dečaka pretvorio u povučenu i ćutljivu osobu. Taj period će biti zapamćen i po veoma teškoj finansijskoj situaciji za mene i moju porodicu. Inflacija najveća na svetu, moja porodica od jednog primanja jedva sastavlja kraj sa krajem. Tih par godina svoga života nebih poželeo nikome i radije bih voleo da sam mogao da ih bacim u vodu ili da ih nikada nisam ni doživeo nego što sam ih proveo u jednoj takvoj atmosferi. Dobro pamtim i kolone za hleb i zejtin, pešačenja po zimskom vremenu od škole do kuće u Boru 2 kada sam sa kolonom mojih drugara gazio sneg preko pola metara pošto je autobuski prevoz bio prava retkost. Uvek sam se pitao ko je kriv za to sranje, tj. stanje u kojem smo se svi našli? Takoreći, tek smo progledali na ovom svetu a on nas šiba po nemoćnim krhkim leđima kao najgore osuđenike na smrt. Godinama se pomiriš sa time ali je pitanje dali možeš posle nekog vremena sanjati dečački san o boljem sutra, što je karakteristično za svu normalnu decu sveta, i koliko to sanjarenje ima smisla kada se probudis u odvratnoj i surovoj realnosti?
NIKADA IM TO NEĆU OPROSTITI, što su uništili celu jednu generaciju mladih ljudi, što su nam ukrali najlepše godine našeg života zarad njihove jebene politike i vizije o večnom boravku na fotelji! Neka im Bog sudi pravedno i bez milosti!
Srednja škola, čuvena Mašinska (MEŠ). Profesori su nas zvali “Ratna generacija 84” pošto smo bili oslobođeni prijemnog ispita zbog onog rata 99-te. Život polako počinje da dobija nekakav smisao. Tu su prve simpatije i ljubavi ali ono što je neizbežno reći, počinju masovni štrajkovi profesora, radnika i učenika da vladajuća garnitura prizna svoj poraz i ode s vlasti. Kao mlad i zelen priključujem se aktivno kampanji pokreta Otpor i gotovno svakodnevno provodim dane na ulici sve do famoznog 5-tog Oktobra 2000 god. kada sam mislio da je sve gotovo. “Dobro je, ove smo skinuli sa vlasti, od ovih nema gorih sve će ići mnogo bolje i brže”. Dali je baš tako bilo dovoljno ste stručni da procenite. Čak iako ste tek naučili da čitate imate dovoljan broj godina da to sami procenite.
Sa srednjom školom počinje da raste moje interesovanje za muziku. Dok su moji ortaci slušali stranu i domaću zabavnu muziku ja sam sebe pronalazio u numerama naših narodnih i večitih melodija. Naročito sam bio zaljubljen u muziku svoje rodne Timočke krajine. Mislim da je na to veliki uticaj imalo i moje višegodišnje bavljenje folklorom. Muzika je za mene postala spas od svakodnevnog i većim delom sumornog života i svakodnevice. Bio sam impresioniran numerama na saxofonu našeg velikog majstora – Žive Dinulovića a ništa manje nisam cenio ni Predraga Pedu Jankovića i Bobana Marinovića kao ljude velikog srca i velike majstore na ovom instrumentu. Bez razmišljanja sam odlučio da krenem da učim sviranje na saxofonu. Ipak nije mi bilo lako da dođem do instrumenta a kako sam kupio saxofon je sasvim posebna priča o kojoj ću nekom drugom prilikom. Ipak život mi se tada okrenuo sasvim drugom toku, slobodno mogu reći, moje srce je obasjala toplina i svetlost. Aca (kasnije BORanin) je postao čovek zadovoljan svojim životom, čovek sa velikim krugom prijatelja, uvek u nekoj gužvi i stalno u pokretu…
Fakultet – ovaj naš borski, upisao sam odmah nakon završetka srednje škole. Nisam želeo da napustim svoj grad kao većina mojih drugova iz srednje škole iz prostog razloga – osećam da ovde pripadam i da mi je ovde mesto, nebih mogao bez Bora ni mesec dana jer i na samu pomisao da sam negde van osecam prazninu i nostalgiju. Možda je to velika greška ili neka vrsta prokletstva al jbg. I tako dogurah do četvrte godine fakulteta na odseku za industrijski menadžment i to u roku. U međuvremenu se malo bavim i vođenjem Omladinske organizacije naselja Bor 2 na inicijativu velikog broja mojih ortaka iz naselja, a to koliko god da sam hteo, nikako nisam mogao da odbojem jer to shvatam kao jedno veoma veliko i vredno priznanje.
I sad sam tu gde sam. Sve ostalo je iza mene i kako god izgledalo crno ili belo nemoguće je izbrisati…
Iako je prvi post na ovom blogu, vala je i previše ako je za vajdu!

Na kraju bih se samo zahvalio Igoru Mitroviću jer je ovaj blog nastao na njegovu inicijativu. Na njegovom forumu Bor030 sam takođe ostavio parče svog života, naravno jednu od svetlijih strana