Aleksandar Kulić

To nije ništa novo, i taj problem je star gotovo koliko i naš gradić, ali bih voleo da mi neko, danas u XXI veku kaže dokle više?
Očekivali smo da će vremenom sve da se sredi, znamo da ne može preko noći, pitam se da li nas gospoda iz BG bar ponekad sanjaju, znaju li da ovde žive i deca, i bolesni. Šta su svih ovih godina učinili po tom pitanju.
Pančevo jeste zagađeno, i treba se tome stati na put, ali i Bor je zagađen, i ovde treba nešto učiniti iako nismo blizu BG.
Gospodo, želite li u Evropu? Mislite li da vas Evropa želi sa ovakvom ekološkom bombom? Mislite o tome. U stvari dosta je bilo raznih mišljenja, učinite nešto za ove ljude ovde, barem su toliko zaslužili posle svih ovih godina trovanja.

Nisam želeo da ponovo pišem neki tekst o muzici, barem ne još neko vreme. Na ovo me je ipak podstakao događaj koji mi se desio pre nekoliko dana.
Krenem ja tako do buvljaka da kupim neke sitnice za ribolov, neke baterijske lampe, itd. kad odjednom, sasvim slučajno, na ulazu u buvljak spazim tezgu na kojoj su se prodavali piratski CD i DVD-ji. Retko kada ja obraćam pažnju na tako nešto i gotovo uvek produžim dalje, ali ovoga puta mi je zapao za oko jedan DVD sa starim spotovima vlaške muzike. Zastao sam pored tezge i uzeo taj DVD da razgledam. Među brojnim starim muzičarima odmah mi je pažnju izdvojio Boban Marinović, saksofonista koga sam od malena obožavao da slušam i koji mi je od samog početka bio jedan od najvećih uzora. Pitao sam prodavačicu odakle im ovi spotovi a ona mi je rekla da je neki tamo čovek to skinuo sa VHS-a i prebacio na DVD. Bez razmišljanja sam izvukao 100 din. i kupio taj disk, na nešto ovako se ne nailazi svakog dana. Bilo je tu još dosta lepih spotova, ali Boban se uz pratnju starog sastava orkestra Cimeri sa svojim kolom odmah izdvojio.
Sećam se mog prvog susreta sa Bobanom Marinovićem, pre više godina kada sam počinjao da se bavim muzikom. Boban je mene i Živu Mirkovića - harmonikaša primio u goste u svojoj kući u Radujevcu. Sećam se da smo ja i Živa išli do Negotina da završavamo neke poslove pa je onda on predložio da svratimo do Radujevca da me upozna sa Bobanom, koji je bio i ostao moj veliki uzor. Tako je i bilo. Boban nas je veoma lepo primio, prema meni je bio posebno ljubazan. Odao mi je neke tajne i dao više korisnih saveta kako treba da postupam i kojim putem treba da krenem kako bih što bolje savladao sve veštine sviranja saksofona. Posebno pamtim jednu rečenicu kada me je posavetovao kako treba da izgrađujem sopstveni stil sviranja kako bi ljudi to prepoznavali i kako nebi bio samo kopija nekog drugog muzičara. Boban je odmah uvideo da je moje interesovanje za muziku veliko. Iako je bio i ostao jedan od naših najboljih saksofonista nije pokazivao nestrpljenje pa mi je gotovo nekoliko sati pričao razne priče koje sam ja bez treptaja slušao i upijao. Bio je to jedan nezaboravan dan u mom životu.
Na žalost, Boban zbog lošeg zdravstvenog stanja u zadnje vreme sve manje svira. Nadam se da će mu Bog dati puno snage i zdravlja kako bi nas i u buduće uveseljavao svojom muzikom, njegovim slatko odsviranim numerama koje i najsumornije trenutke u životu mogu da učine vedrijim i lepšim.
Evo i tog starog Bobanovog spota kog sam sa DVD-ja ubacio na YouTube, za sve one koji uživaju u njegovoj muzici: Boban Marinovic

Mnogo mi je teško kada gledam stare slike. Dobro poznati prizori iz detinjstva. Prizori kojih više nema. Bosonoga deca trče kroz selo prašnjavim drumovima prepunim rupa i sitnog kamenja. Oblaci prašine se dižu ka nebu kada topli letnji vetar dune iz timočke ravnice ka brdima nadomak sela. I tu se, kao u starim kaubojskim filmovima, stvaraju vrtlozi nalik na minijaturna tornada. Moja baba je govorila da deca toga treba da se klone, to se djavoli viju kroz selo. I još trista nekih čuda…

Prašnjavih drumova više nema, asfalt je prekrio puteve i sokake. Ali više ni nas tamo nema, i sve manje se nekadašnja deca sreću u selu u kome su odrasla.

U stvari, sve se manje neki od njih bilo gde i sreću…

Posvećeno bosonogoj deci iz Sumrakovca (SUMRAK CITY-ja).

…Obučen u stari otrcani duks, na svojoj ličnoj terasi, svirajuci melodije koje sam negde u najzabačenijem delu memorije ostavio da ih skriva zaborav. I nisam Narcis! Čak se i stidim što sam ovako glupo obučen sa još glupljom frizurom. Al nije u tome poenta.
Tako je to tada bilo, jednog proleća pre dve, možda čak i tri godine. Čak su i one numere, fraze, melodije koje sam mislio da sam pre mnogo vremena zaboravio pod naletom obaveza, briga i drugih gluposti iskočile i ponovo se rodile. Valjda tako mora da bude? Dok jednom ne smrkne drugom ne svane.
Jel tako Sunce?

Ne mogu da verujem u kakvoj državi živimo. Zar ni posle 8 godina borbe za demokratiju naše društvo nije dostiglo ni minimum političke zrelosti i odgovornosti? Više se nezna u ovoj ludoj zemlji šta je levo a šta desno, kakva je trenutna ideologija i orjentacija stranke čiji si simpatizer ili član, kakvi su trenutni stavovi vladajuće garniture, ko s kim, ko koga, zbog čega i u šta… Čini mi se da sam malo zbunjen!?
Najteže mi pada ova aktuelna situacija po pitanju privatizacije RTB-a Bor. Taman smo mislili da je agonija prekinuta i da sve ide svojim tokom, kad odjednom, zajebu te oni od kojih se najmanje nadaš. Ovog puta nije zakočio samo Samostalni sindikat, nije toliko zasmetao ni oboleli predsednik opštine Rankić, ovog puta nas je sve skupa zajebala Vlada republike Srbije.
Koliko nas je samo vozao ministar Dinkić, ubeđujući nas da je sve već rešeno, i da će radnici dobiti čak i 200 evra po godini staža, kao nagradu zbog uspešno sprovedene privatizacije. I sve je to bilo suviše lepo da bi bilo istinito. Kao u pravoj španskoj seriji, preokret se desio u zadnjoj epizodi, a to nam nije prvi put. Samo što sve španske serije imaju srećan kraj a u ovom našem slučaju je bilo obrnuto. Odjednom ministar Dinkić menja svoj stav. Ne može se više produžiti ugovor A-tecu ni za jedan jedini dan, iako je ovaj prvorangirani poniđač pokazao veliku odgovornost time što je na vreme uplatio prethodne rate, ali mu na žalost Dojče banka nije dala garancije zbog nestabilne političke situacije u zemlji, pa je ovaj ponuđač zatražio dodatni rok manji od mesec dana da uplati poslednju ratu, a na to je po zakonu o privatizaciji imao potpuno pravo. Čak mu je i Austrijska vlada pružila potrebne garancije…
Međutim, gospodin Dinkić menja svoju priču, odjednom nije toliko bitno što pre privatizovati RTB Bor. Mogu ovi ljudi da čekaju i dalje, a dokle više to niko nezna, valjda do stečaja?
Vlada je odlučila da raskine ugovor sa A-tecom! Kako? Zašto? Jebemliga. Imaju oni SVOJIH razloga, ne mora ni nama da bude baš sve jasno, kao što nam nikad i nije bilo.
Mnogi ljudi su se razočarali a među njima i ja. Opet sam osetio onu nebrigu države prema mom rodnom gradu, onu istu nebrigu koju sam osetio mnogo puta do sad. Ali sada je nešto drugačije, ovo sada je ispalo kao da ti neko zabije nož u leđa i to iznenada, kad se najmanje nadaš, i to onaj od koga se najmanje nadaš.
Možda sam ja imao malo više sreće od nekih mojih prijatelja i sugrađana koji su toliko bili ubeđeni da će se privatizacija okončati na vreme i pozitivno. Mnogi od tih ljudi su verovali da će se ostvariti taj toliko obećavani dodatni socijalni program i da će uzeti 200 evra po godini staža. Mnogi su na osnovu toga digli velike kredite ili su se uzajmljivali kako bi kupili stanove, kola, ili kako bi vratili nagomilane dugove. Srećom da se ja i moja porodica nismo opekli, iako smo čvrsto verovali da će sve biti onako kako je obećano.
Ja kao okoreli demokrata ne mogu da sakrijem svoje razočarenje. Lako je sada onim radikalima, oni bi bili nezadovoljni kako god da se završila privatizacija, zato što su od početka bili protiv privatizacije i za samoupravljanje, ali bi bili jako srećni da su stavili po koju ’iljadu evra u džep. Tada bi privatizaciju mnogo bezbolnije podneli, a ovako, nema zadovoljnih ovakvim ishodom. Čak ni ti jadni radikali ne veruju u ruskog magnata koji je zajebao crnogorce i upropastio aluminijumski kombinat. Alo bre, pa ja bih njemu zabranio da uopšte učestvuje na tenderu a kamoli da se pregovara sa njim u vezi bilo čega. Još gospodin Deri-paska postavlja svoje uslove, kao da uzima šugavo mače, pa još da mu se i doplati što ga niko neće, samo što pre da ga odnese.
Strašno je ovo vreme u kome živimo, posle komunizma došo socijalizam, par godina demokratije a zatim kretenizam. Najteže je u Srbiji kad uoči izbora nemaš izbora.
Do nekih novih izbora – živeli!

Aleksandar Aca Kulić – samostalni privatni filozof

Desi mi se po nekad da pred očima vidim pustinju. Ona je obično monotona, beskrajna, i jednostavno - pustinja. U raznim periodima ta pustinja može da bude i bujna, tajanstvena, pa čak i privlačna. Neki put mi dođe da pobegnem u pustinju. Tamo nema žive duše, problema, obaveza i ostalih gluposti. Ali problem je naći dobar hlad u pustinji. Dok ne zbrišem u pravu pustinju na godišnji odmor, češle ću obilaziti moju borsku pustinju i uživati u njenim lepotama. Mislite da je to nemoguće, e pa varate se!

To je bio dugo ocekivani 31. decembar 2007. godine. Preko ulice se rastrčala deca kako bi stigla Deda mraza koji je iz džepa vadio bombone i delio samo onoj deci koja su htela da se slikaju s njim.
A dan kao i svaki drugi, napolju hladno ko u kapeli. U prodavnici čujem kako ovi u centru grada ponovo nemaju grejanje. “Joj što mi milo što u mom naselju uopšte nema parnog grejanja” pomislih tada. “Na vreme smo bre obezbedili drva, neće nas neki buzdovani da ugrožavaju svojom idiotskom politikom”. I nasmejah se u jednom trenutku, al kiselo…
Popodne sam proveo u pripremi za doček nove godine. Pustih TV da vidim kakav nam novogodišnji program spremaju. Počeh sa listanjem kanala. Na RTS videh jednu veoma lepu domaću seriju od pre 30 godina, a nešto kasnije, na istom kanalu i jedan domaći film, malo mlađe produkcije od pre 20 godina. Hmmm, koju mi ovo godinu dočekujemo ‘bem mu miša, zar ne bi trebalo da bude 20.. . A ne, ja izgleda suviše idem ispred vremena. Nastavih sa listanjem kanala, kad odjednom stigoh i do TV Bor. Gle čuda, predsednik opštine Branislav Rankić upućuje novogodišnju čestitku građanima Bora. U tome se uključuje i neka baba uživo u program. “Neka Bog poživi Srpske Radikale, puno sreće na predstojećim izborima” reče baba. Predsednik se smeška i nastavlja sa svojom pričom. U tom momentu se oglasila i moja keva iz sobe koja mi je upravo peglala košulju. “Aco sklanjaj tog baksuza, ‘oćeš da nam njegovim čestitkama izbaksuzira celu godinu?” Trgoh se od tih reči i dograbih daljinski. Al džabe, kako koji kanal da pustiš sve gore od goreg. Na Pinku ponovo repriza Ivkove slave, na nekom desetom kanalu repriza Zone Zamfirove i tako sve redom. Onda reših da pustim satelitsku. Kad tamo, da se naježiš, ljudi u Evropi i svetu se spremaju za doček nove godine. Okićeni gradovi, ulicama marširaju orkestri, vatromet, žongleri, kočije sa Deda Mrazevima, svetiljke u 1000 raznih boja. I tada sam rešio da ugasim televizor. Setih se onih svetlećih kabli što vise u glavnoj ulici u Boru, ispod kojih stoje raskopani trotoari koji čekaju da se zakrpe bušne toplovodne cevi. Jedva sam čekao da krenem na taj doček. “Al ću večeras da se veselim, boli me uvo za sve.” Na putu do Studentskog posmatram prolaznike i sneg. U 5. mesnoj na jednoj trafo stanici grupa Radikala lepi Tomine plakate. Pravi melem za oči, pogotovu za jednog prosečnog iole normalnog građanina koji je krenuo na doček nove godine. “Zar ovi neznaju da te poštede ovog vampira ni za Novu godinu?” upitah sam sebe. Kasnije sam već doživeo nezaboravne trenutke, veče je bilo za pamćenje, društvo veselo kao i uvek. Kako li je tada bilo onim ljudima koji su novu godinu proveli na trgu, ili ne daj bože, uz Novogodišnji program?

Prijatelji srećna vam nova godina, koja god da je po redu!

Moja porodica nikada nije nešto preterano bila religiozna. Pokojni deda je bio član SK pa je u to doba i prekinuo da slavi slavu. Moj otac je to kasnije obnovio jer je zaista imao veliku volju da nastavi porodičnu tradiciju koja datira vekovima unazad, mi ga i danas iskreno podržavamo u tome. Ipak,moram da priznam, u crkvu idem najviše 2 do 3 puta godišnje. Idem obavezno na Bogojavljanje za vodu, i kad su neke svadbe i krštenja, kada sam pozvan. Smatram da to nije dovoljno, ali na žalost nemam tu naviku, nisam imao od koga da je steknem.
Ipak nisam hteo o tome da pišem. Inspirisala me je priča mog strica Miloja Kulića koji je pre mesec dana ležao u bolnici na odeljenju zajedno sa jednim sveštenikom (popom) iz Zlota. Sada bi verovatno mnogi pomislili da se moj stric tamo smorio u društvu nekoga ko bi trebao da propoveda uglavnom božja učenja. Međutim,ovaj pop nije bio od onih popova kakve mi obično zamišljamo. Ovaj je bio pravo spadalo.
Jednoga dana je moj stric izašao do toaleta. Za to vreme, ovom popu su došli u posetu drugi popovi u mantijama. U isto vreme, kod mog strica u posetu dolazi njegov stric. I zamisli situaciju, čovek ulazi u sobu kad tamo nekoliko popa stoje u mantijama. Čovek se prvo malo zbunio, zatim je upitao: “Izvinite, dali je ovo soba u kojoj leži Miloje Kulić”? “Da to je ta soba”, reče onaj pop koji je ležao do mog strica. “Pa gde je on sada?” upita čovek zbunjeno. “Umro je, malopre ga iznesoše” reče pop. “Molim, ali jutros smo razgovarali telefonom, o bože…” čovek skide kapu. U tom trenutku moj stric Miloje se pojavljuje na vratima sobe: “Zdravo čiča, došo si mi malo u posetu.” Čovek se zabezeknuo, stajao je pola minuta gotovo nem, pa je najzad progovorio “Miloje sine, pa ti si živ”. “Pa naravno da sam živ, ne dam se ja.” “Ali meni rekoše da si preminuo!?” “Ko ti je reko, da nije ovaj pop, ma pusti bre, ja borbu vodim s njim ovde već nedelju dana, nisi ti prvi kog je on prešao”. A ovaj pop se samo okrenuo u stranu, prekrio jorganom i davio od smeha. “O gospode, deco zar vi nemate druga posla, šalite se sa starim čovekom…” reče stričev stric.
To je bila samo jedna od dogodovština mog strica za vreme njegovog boravka u bolnici sa dotičnim popom.
I posle svega, nije mi jasno zašto su se ljudi udaljili od vere i crkve?

Nisam od onih koji obožavaju zimu. Ipak, moram da priznam da sam preko zime imao prilike da doživim i lepe trenutke. To su oni trenuci kada posle popodnevnog lenčarenja krenemo da se skupljamo po kućama da bi ubijali vreme. Uz kafu, meze i grejanu rakiju mom društvu prolazi gotovo svaki zimski dan. Oplete se obavezno po koja partija karata kako bi se prekratilo vreme. E sad, nemoj da ispadne da se ja družim sa nekim pijanicama i kockarima, grejana rakija se koristi isključivo zbog grejanja a karte se igraju zbog zabave, a ne zbog kockanja. Kad se setim samo onih godina, kada su bile one čuvene restrikcije struje, e to je bila prava zimska idila. Nema struje, nema sijalice, samo vatra pucketa u smederevcu i gori lampa na gas. I takva zimska okupljanja su imala svoje čari. Skupljali smo se da bi smo se družili i da ne čamimo sami kod svojih kuća. Ložila se vatra, slušali su se tranzistori na baterije, nije bilo kompjutera, televizora, DVD-ja. I bilo je lepo, al ne ponovilo se. Danas imamo sve, struja nestaje veoma retko, jedino što nemamo kao nekada, to je dobra volja. Čak i kada je bilo bombardovanje bili smo složniji, skupljali smo se po podrumima, svirali, pevali, zezali se. Danas imamo sve što nam treba ali nam opet nešto hvali. Nismo više tako privrženi jedni drugima, svako od nas počinje da ide na neku svoju stranu. Idemo jedni kod drugih uglavnom samo kada nam nešto treba. Malo je onih koji su spremni i koji preferiraju svakodnevno druženje. Ostao je samo jedan uzak krug prijatelja. A gde su svi ostali odlutali i šta se to sada s nama dešava? Mislim da imamo svi svoje comp-ove pa smatramo da nam živi prijatelji mogu biti malo odmenjeni. Ali, da li je to baš tako? Kompjuter može tebe da vara na kartama, ali ti njega ne možeš. I nije samo to…