Otkud
i noćas
ti u mojim snovima?
Zar te još nisu
razneli psi?
Otkud
i danas
ova paukova mreža
u koju sam se uplela
bežeći od đžukela?
Vida Nenadić

/Najbolji makijato, pančevački Kafe “Marino”/
Kad vidim, noću samo,
nju
među tvoje šake ušuškanu,
ja odmah počnem da sanjam.
Kao moliš je: - Odveži me!
A oko zglobova ti moje ime.
Gordana Vlajić

so u moru.
Bili su to obični dani
sivi, sumorni i prazni
i bio je dovoljan jedan dodir
da pokrene lavinu
i da iz druge kože izrone
sve laži i obećanja
lomovi i padovi
pojave i pitanja bez mere
bez daha.
Očajna sam rukama vazduh
sakupljala
u uglu usana izgovarala tvoje ime
u dnu oka gledala slike
govorila
hodala
ostavljala tragove
i sanjala.
Često nisam znala gde si
postavljala pitanja
i davala odgovore
molila te da [...]

Ne pamtim više kao nekada
izgleda starim
mada ni kao mlađi
nisam činio čuda
Zaboravljam rođendane
i druge važne datume
a od svih najčešće
zaboravim njen
Ali pamtim svaki trenutak sreće
ma kako davno da je minuo
i pamtim košulju prvi put
kad sam joj skinuo
Mekše od svile
majke mi mile
njene grudi su bile
Kao mačeta dva
sa mojim rukama
su se mazile
Mekše od svile
stvarno su bile
Ma majke mi mile
kao [...]

Ne pamtim više kao nekada
izgleda starim
mada ni kao mlađi
nisam činio čuda
Zaboravljam rođendane
i druge važne datume
a od svih najčešće
zaboravim njen
Ali pamtim svaki trenutak sreće
ma kako davno da je minuo
i pamtim košulju prvi put
kad sam joj skinuo
Mekše od svile
majke mi mile
njene grudi su bile
Kao mačeta dva
sa mojim rukama
su se mazile
Mekše od svile
stvarno su bile
Ma majke mi mile
kao [...]

Kako da ti kažem koliko te volim,
Kada Ti to ne želiš da čuješ?
A ja sam i kleknuo… i molim
samo tren, tren da mi daruješ.
Dovoljno je samo sonet da pročitaš
i doživećeš moju ljubav, moj svet:
za uzvrat ništa ne treba da mi daš
a u duši ćeš imati najlepši cvet.
Sada znam da sam ga za Tebe samo čuvao:
nosio [...]

Pojavljujem se u milionima kopija
nikad nisam nastajao brže
dokle god da se radjam
niko više ne može da me istrže.
Ćelije infiltriram kroz fontanu sreće
proždirem armaturu gradeći beskraj
električni napon ne pada na nulu
razdvojen rastem pravo u raj
Odavno sam prešao u crveno
zelene se nečije oči na bledo-žutom licu
leži mučenik u cvetnoj žardinjeri
i drži se dušom za plastičnu žicu
Moje se [...]

Slepo se mrze
ispljunute reči
ruku zakrvavljenih
Ližemo rane progledale
pod temenom pod grlom u preponama
U nedrima bodež pljuješ
dok rijem u prazno
I gutamo se
reč po reč
načas zaljubljeni
Uljuljkani mreškanjem krvim
čekamo da i tela naša
zatvore oči
Saša Stanić

Razapet
između ustajalih akorda
životu dajem smisao!
A neki starac na kiši
prohujalim životom donosi reč.
Ona kazuje o pritajenoj vezi,
komadu pesme, pesničke mrlje…
Neobrijani starac kisne,
odbacuje čauru života,
kruži i gubi se u
beskrajnom vremenskom grotlu,
ali postoji!
Kisne, ne broji umorne dane,
ne izdiše…
i ne zaboravlja se!
Akordi cvile nad amnom,
kakav smisao dajem?
Želim da kisnem dugo,
da udišem kišu,
da stojim mimo prolaznosti.
Želim da budem mudri starac
zarobljen [...]

*Obućiću se u penu,*
***penu poljubaca, prozirnih sapunica, *
*lomećih talasa, šampanjca.*
* *
*Namirisaću se plavim od neba*
*i plavim od mora i plavim snova.*
* *
*Uplešću zelenu od gora*
*i zelenu smokve i zelenu močvare.*
* *
*Dodaću purpurnu od sutona*
*i purpurnu kiše i purpurnu grozda.*
* *
*Nazuću trave, lišće,*
*pupoljke i granje.*
**
*Ogrnuću se oblacima,*
*zvezdanim prašinama i prostim tišinama.*
* *
*Igraću se nemira, bezobličja, disanja*
*biću [...]